Društvo još mnogo mora da uči:
Moj lični utisak jeste da sve više ima novinarki i novinara koji senzbilisano pristupaju ovim temama i sve češće možemo naći korektne i profesinalne tekstove, pa čak i u tabloidima. Međutim one greške na koje stalno ukazujemo mi koje se bavimo ovim temama u novinarstvu i aktivistkinje iz ženskih NVO su i dalje tu, naročito na portalima i u tabloidima. Manje ih je, ali su i te kako prisutne. I dalje imamo tekstova u kojima se otkriva identitet žrtve (direktno iznošenjem imena i prezimena ili indirektno tako što npr. objave fotografiju kuće u kojoj osoba živi). Otkrivanje identiteta naročito je pogubno ako su žrtve nasilja deca. I dalje se o ovim temama dominantno piše senzacionalistički. Naročito ako se nasilje desilo nekoj poznatoj osobi. I dalje su tekstovi o nasilju puni onih detaljnih opisa kako se zlostavljanje desilo, što je vrlo pogrešno jer osim što retraumatizuje žrtvu, retraumatizuje i sve ostale osobe koje trpe nasilje, a isto tako opisi nasilja ohrabruju i inspirišu ostale nasilnike da čine slične postupke. I pod obavezno ukoliko je nasilje učinjeno na neki morbidniji način kao da je inspiracija za iznošenje nepotrebnih detalja novinarima još veća.
Ono što meni posebno smeta kada govorio o greškama u izveštavanju o rodno zasnovanom nasilju jeste stvaranje klime u kojoj se okrivljuje žrtva. Mislim na tekstove koji insinuiraju da je žena ’’sama to tražila’’.Ona čuvena rečenica koju čujemo svuda. A do toga dolazimo tako što u tekstu iznosimo mišljenja sagovornika i sagovornica koji nisu relevantni i podatke koji su nebitni za priču. Kako se žena oblačila, ponašala, da li je volela da izlazi do kasno, sa kim se družila itd. Najčešće ruku pod ruku sa tim ide opravdavanje počinioca nasilja. One čuvene komšijske izjave ’’bio je miran i tih čovek’’, ’’pravi domaćin’’, ’’mnogo je voleo svoju ženu, ali je bio ljubomoran’’, ’’odlično je igrao fudbal’’ i sl. To što je neko igrao fuudbal i bio dobar domaćin, ne znači da nije istukao svoju suprugu. Takođe ljubomora nije kriva za nasilje kako stoji u naslovima mnogih takvih tekstova, za nasilje je uvek kriv karakter ličnosti nasilnika.
Samo ako pogledamo kako su, prvenstveno tabolidi izveštavali o poslednjem slučaju rodno zasnovanog nasilja koji je ovih dana prisutan u javnosti, mislim na slučaj glumice Marije Karan, vidimo kako su u mnogim tabloidima sve ove greške, koje sam navela, prisutne. Saznali smo i da je svađa počela u hotelu, da se nastavila u autu, da je ona bila trezna, ali je razbila staklo na kolima, da je on bio alkoholisan i ’’da se samo branio’’, da je ’’lupio šakom o sto’’, saznali kako je ona bila obučena i sl. A najmnje smo dobili informacija koje su relevantne npr. kome žene koje trpe nasilje mogu da se obrate.
Međutim čak i kada imamo tekstove napisane potpuno profesionalno i etički komentari ispod njih su najbolji pokazatelj kako naše društvo treba još mnogo da uči o fenomenu rodno zasnovanog nasilja, seksualnog nasilja, femicidu. U Komentarima se dominantno osuđuju žene koje su preživele nasilje, progovorile o tome, prijavile nasilje i sl. Žena se etiketira i time se stvara atosfera u kojoj se ostale žrtve osećaju obeshrabreno i demotivisano da prijave nasilje i nastvaljaju da trpe. Komentari se najčešće odnose na to kako ona izgleda, kako se oblačila, da li se ponašala provokativno i sl. Stvaramo klimu u kojoj je žrtva izložena dodatnom, medijskom linču i u kojoj je opravdano udariti ženu.
I to je možda najbolji dokaz da u medijima moramo imati mnogo više tekstova koji će biti informativni, analitički i edukatovni. Mediji i dalje najčešće izveštavaju o konkretnom slučaju nasilja, a ne o samom fenomenu. Analiza koju je uradila Grupa novinarke protiv nasilja prema ženama iz 2019. govori da se čak 78 odsto tekstova u medijima bavi konkretnim slučajem nasilja, a svega 22 odsto se odnosi na edukovanje o ovim temama (fenomenu, zakonskim regulativama, načinima prijave nasilja itd.). I to je ono što treba da bude najveći zadatak nas medijskih radnika i radnica. Edukacija i stvaranje klime u kojoj će sve žrtve znati kome mogu da se obrate za pomoć, da nisu krive za nasilje koje im se dešava i da nisu same.
