Na protest protiv zagađenog vazduha došlo je dvadesetak ljudi. Ne zato što vazduh nije zagađen, otrovan, već zato što je odgovornost isparila. Ostali nisu mogli, nisu imali vremena, ili nisu hteli zato što su im politički predstavnici oduzeli volju. Tako se u gradu koji liči na loše provetrenu sobu borba za vazduh svela na šaputanje.
Vlast, očekivano, ćuti. I to nije obično ćutanje, već ono samouvereno, institucionalno, koje podrazumeva da će problem nestati ako se dovoljno dugo ne pomene. Kao smog kojeg će košava oduvati. Samo što smog ne nestaje, on ulazi u pluća. I ne bira ko je ko i ko je šta.
Ali kad nema odgovora, nema ni krivice. Zagađenje se tretira kao vremenska neprilika: dođe, prođe, a građani se snađu. Maske, inhalatori, statistika o obolelima sve to nije politička tema, jer bi politika onda morala nešto da radi.
Opozicija, međutim, uspeva da nadmaši vlast u jednoj disciplini, neozbiljnosti, dokazujući da je u stanju da se posvađa i oko kiseonika. Umesto da stane ispod istog neba, ona broji ko je koga ignorisao, ko je kome ukrao ideju i ko je „pravi“, ko „lažni“ a ko „kontrolisani“ borac za čist vazduh. Ko je prvi predložio protest, ko je kome ukrao parolu, ko s kim „ne može principijelno“. Pa ispada da je jedino što ih zaista guši mogućnost zajedničkog delovanja. Dok oni vode ideološke mikro-ratove i udišu sopstveni ego, građani udišu kancerogene čestice.
A zbor građana? I on se podelio. Na struje, podstruje i vrtloge. Svako ima svoju istinu, svoj Fejsbuk status, svog Administratora i svoju viziju borbe ali nikako da pronađu zajednički plan. Kao da vazduh nije zajednički, već stranački, frakcijski ili lični. I, umesto da Zbor bude klica otpora postao je laboratorija sujete. Podelio se na struje, kao da je u pitanju energetika, a ne vazduh. Svi su „za čist vazduh“, ali svako pod svojim uslovima, sa svojim logom i svojom mikrofonskom dominacijom. Borba je postala važnija od rezultata, a forma važnija od života.
I tako dolazimo do kolektivnog apsurda: u gradu u kojem svi dišemo isto zagađenje, ne možemo da se dogovorimo ni oko toga da li je taj problem zajednički problem. Svako čeka da se neko drugi prvi izloži, prvi zameri, prvi preuzme odgovornost. A za to vreme, deca kašlju, stariji ne izlaze napolje, a lekari pišu iste dijagnoze kao vremensku prognozu.
Ovo više nije pitanje ekologije. Ovo je pitanje moralnog minimalca. Ako ne možemo da se ujedinimo oko prava da dišemo, onda smo priznali da nam je sve ostalo nebitno. Ako je vazduh političko pitanje, onda je ovo politički poraz. Ako nije, onda je ovo društvena kapitulacija. U oba slučaja, neko bi morao da se pomeri sa mesta jer PM čestice sigurno neće same.
Vazduh ne glasa. Ne ide na proteste. Ne daje izjave. Ali pamti. I naplaćuje.
A politički akteri? Ako već neće da se razmrdaju zbog građana, možda će morati kad shvate da se ni vlast, ni opozicija, ni sujeta ne udišu.
Vazduh nema stranku. Nema ideologiju. Nema tviter nalog. Administratora. Ali ima posledice. I one stižu svima, bez obzira na to ko s kim neće.
Možda je vreme da se politički akteri malo razmrdaju. Ako ne zbog građana, onda bar da ne ostanu bez daha.
Ivan Kovačević
