Vaskrs u doba krize:
Kada kao hrišćani proslavljamo Vaskrs, ne slavimo samo istorijski događaj. Vaskrsenje Hristovo nije samo uspomena već i poziv – da u svakom vremenu, pa i u ovom našem, ispunjenom slomovima, krizama i nespokojem, ustanemo iz ličnog i zajedničkog groba.
Evidentno je da živimo u dobu krize svega i svačega. Vrednosti se relativizuju, istina se rastače u mnoštvu glasova, a osećaj smisla zamenjuje iscrpljenost. No, upravo u ovakvom svetu, poruka Vaskrsa dobija novu dubinu. To nije samo uteha, već odgovor. Odgovor koji je dat ne u sili (u strukturama moći), već u žrtvi.
Hristova žrtva nije trenutak poraza, već izvor preobražaja. Ona nas uči da stradanje nije besmisleno ako je prožeto ljubavlju. Smisao žrtve nije u porazu, već u prinošenju sebe radi drugoga – u onom što činimo kad volimo drugog više nego što štitimo sebe.
U tome je suština hrišćanske nade – u prihvatanju da je put do svetlosti često kroz tamu, ali da ta tama nije poslednja reč.
Setimo se samo prvih hrišćana. U Delima apostolskim čitamo kako su „bili istrajni u učenju apostolskom, u zajednici, u lomljenju hleba i u molitvama“ (Dela 2,42). Nije to bio idealan ili idealizovan život kako ga mnogi od nas zamišljaju. Bili su gonjeni, marginalizovani, lišeni društvene sigurnosti. Ali živeli su veru kao zajedništvo, a žrtvu kao svakodnevicu. Njihovo sećanje na Vaskrslog Gospoda našeg Isusa Hrista nije bilo prazna forma, već životna snaga koja je grejala, oživljavala i nosila čitavu zajednicu.
Ta vrsta „živog sećanja“ je ono što i nama danas nedostaje. Sećati se, u biblijskom smislu, znači činiti prisutnim. Mi se Vaskrsenja ne sećamo kao datuma, već ga unosimo u život – kad oprostimo, kad zagrlimo, kad podelimo, kad se vratimo Bogu i jedni drugima. Danas, kada sve deluje raspadnuto, vraćanje sećanju je put ka celovitosti.
Kako to učiniti? Možemo početi skromno: zajedničkom molitvom u domu. Odlaskom u hram ne samo na Vaskrs, već i onda kad nemamo odgovore. Vraćanjem trpezi kao mestu susreta. Slušanjem jedni drugih bez osude. Delom milosrđa, makar i malim. Jer tu počinje zajedništvo. A bez zajedništva nema ni nade.
Crkva prvih vekova nije preživela jer je imala sve odgovore. Preživela je jer je delila sve – i bol, i hleb, i nadu. Njihova žrtva i njihovo pamćenje postali su temelj na kojem stojimo i mi. Danas, kada izgleda da sve mora ponovo da se izgradi, možemo početi od toga – od žrtve koja ne traži slavu, i od sećanja koje ne traje jedan dan (poput storija), već gradi život.
Hristos Vaskrse – ne kao vest, već kao put, kao istina, kao život. Neka nas ovo živo sećanje vodi ka unutrašnjoj obnovi, a iz te obnove – ka obnovi sveta oko nas.
Jovica Radović
