Sve manje verujem u postojanje apsolutne istine.
Mada bi možda bilo logičnije da, kao neko ko se ceo život bavio matematikom, branim postojanje baš takve, apsolutne istine. Napominjem, međutim, da čak i u matematici postoje dve geometrije, koje, polazeći od različitih aksioma (stavova koji se prihvataju bez dokaza), konačno imaju različite istine. U matematici, istina je samo logična posledica stavova koje smo prihvatili bez dokaza.
Civilizacijska tekovina je da tvrđenja koja se ne slažu sa proverljivim činjenicama, ili suprotnim svedočenjem, smatramo neistinitim. U životnom utvrđivanju istine veoma važnu ulogu imaju svedoci. Tu smo negde u predvorju onogao čemu želim da pišem.
Gledajući u Beogradu, kao student, predstavu Jugoslovenskog dramskog pozirišta “Odbrana Sokratova i smrt”, u kojoj je Sokrata igrao nezaboravni Ljuba Tadić, višestruko sam uživao i čuo mnogo toga zanimljivog. Izdvajam meni najsnažniji momenat.
Optužen da kvari omladinu i braneći se sam, Sokrat je, pored mnogo toga mudrog, izrekao i jedan veoma neobičan i možda nekima neočekivan stav:
“Moj glavni svedok da govorim istinu je moje siromaštvo”.
Tog svedoka porota nije uvažila. Osuđen na smrt, Sokrat je popio otrov, ne sačekavši izvršenje smrtne kazne.
Naravno da istina i siromaštvo nisu nužno povezani na način kako Sokrat govori, ali, na žalost, postoji mnogo slučajeva kada jesu.
Da li je uteha što o tome Sokrat govori pre skoro dva i po milenijuma, kao i na koga se direktno ili indirektno odnosi ili ne odnosi ovo tvrđenje, prosudite sami. I za kraj, naravno da ovim tekstom nikako ne bih želeo da se ogrešim o mnoge one koji su bogati, pri tome nepokolebljivo ostajući na strani istine i poštenja.
O ćutanju
“Kao bara i okean što su podjednako tihi, tako ima i ljudi što ćute što nemaju šta da kažu, kao što ima i onih što ćute zato što imaju mnogo da kažu”. Božidar Knežević
“Ćutanje zlata vredi”. Narodna poslovica
“Najgore je kad ljudi ćute, kada se ne objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja …”. Meša Selimović
Kao što je palo i Rimsko carstvo, tako će neminovno isteći i mandat trenutnim vladarima. O njihovim postupcima mnogo se i ćutalo i govorilo. Komentari i jednog i drugog dugo će trajati. Teško će biti suditi o ispravnosti komentara. I razne sudije različito će suditi. Neko će odobriti, a neko osuditi jedno ili drugo.
Ne želim i ne mogu da budem sudija. Jedino mogu da govorim ili pišem o svom odnosu prema ćutanju ili nećutanju o svemu što nam se dešavalo i što nam se i dalje dešava.
Ne znajući da li sam i koliko time bio u pravu, uvek sam radije govorio nego ćutao. Sa pozicije prosvetnog radnika, verujući da je škola ne samo obrazovna, nego i vaspitna institucija, nisam nikada ostajao isključivo u svetu matematičkih teorema. Iznosio sam svoje mišljenje i o mnogo čemu drugom. Polemički, za razliku od matematike, ostavljajući učenicima pravo da se ne slože sa izloženim.
Na osnovu onoga o čemu sam decenijama govorio svojim učenicima, osećao bih se danas veoma loše da sam, hipotetički, i prethodnih par godina radio u školi i prećutao ih. Verovatno bi mi neko od hrabrijih učenika odrecitovao one čuvene Njegoševe: ”U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci”. Ili barem tako pomislio, a da mi to i ne kaže.
Verujem da ima mnogo onih i u prosveti i van nje, čija će se doslednost ili nedoslednost u proteklim vremenima, a i u odnosu na njih, komentarisati. To je verovatno jedan od generalnih fenomena vremena koja dolaze. Kao što rekoh na početku, palo je i Rimsko carstvo, ali kako ćemo nastaviti po isteku trenutnih teših vremena, imajući u vidu moguću navedenu proteklu ili dolazeću (ne)doslednost, nije lako predvideti.
