Davne 1974. godine upisao sam se na Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Beogradu, smer numerička matematika sa kibernetikom. Pored bezbrojnih matematika, imali smo u prvoj godini i marksizam. Njega su polagali studenti celog fakulteta. Predavanja su održavana u velikom amfiteatru, petkom ili subotom. Jednog petka profesor marksizma ponovio je već održano predavanje, čemu nisam pridavao poseban značaj. Odslušao sam sva predavanja (?), naučio zapisano i izašao na ispit, bezbrižno. Na cedulji koju sam izvukao, prvo pitanje je bilo – suština i forma. Neočekivano, jer te teme nije bilo u mojim zabeleškama, iako sam, rečeno, prisustvovao svim predavanjima. Pogađate, onog ponovljenog petka trebalo je biti baš to izostavljeno predavanje o suštini i formi.
Nisam se predao, đak valjane šabačke gimnazije “Vera Blagojević“! Pored ostalog naveo sam i Lenjinovu rečenicu da je forma pena koju reka pravi na nekoj prepreci, a suština njena snaga. Profesor mi je prigovorio da to nije njegov primer i obavestio da mi taj odgovor stoga ne priznaje. Moj odgovor, insistirao je, uvažiće samo ako ponovim njegove reči (sa predavanja koje nisam odslušao, njegovim propustom). Jedva sam se nekako izvukao, znajući besprekorno preostala pitanja. Izašao sam sa ispita zadovoljan, jer sam ispit kome nisam pridavao veliki značaj ipak položio. I pomalo zbunjen i razočaran. Čovek koji je trebao da nas nauči prednosti suštine nad formom, insistirao je na formi!?
Grešku tog profesora, u mnogo tragičnijem slučaju, godinama, a već i decenijama, ponavlja naše Ministarstvo prosvete, uporno insistirajući svuda i uvek više na formi no na suštini.
Pripreme su važnije od časa. Administracija važnija od saznajne, žive reči predavača. Toliko da na časove dolazimo potrošeni od beskrajnog i besmislenog pisanja priprema i popunjavanja izveštaja koje niti iko ozbiljno čita, niti su suštinska mera kvaliteta i uspeha u našem pozivu. Pisanju priprema i popunjavanju tabela opirao sam se kada god sam, i koliko god sam mogao. Za uzvrat, čitao sam naknadna, prekorna obaveštenja gde i koju besmislicu treba da dopišem. Baš kada nikako nisam mogao izbeći, to sam nevoljno i činio.
Bilo je i originalnijih. Dosetljivi i šaljivi profesor iscepio je sumornu administrativnu stranicu sa kraja dnevnika, a nadzorniku rekao da ta stranica, štamparskom greškom, u njegovom dnevniku nije ni postojala.
I smešno i tužno.
Mislim da prosvetne radnike ipak treba osloboditi nepotrebnog u korist potrebnog, nekim boljim, zajedničkim rešenjem. Ne toliko u korist profesora, koliko, konačno, u korist učenika.
Vreme čuda
Odvajkada se čudimo.
O tempora, o mores! Čudnih li vremena, čudnih li običaja! Slavna je Ciceronova rečenica, mnogo puta opravdano ponovljena, do današnjih dana. Marko Tulije Ciceron, (106 – 43. p.n.e.) rimski filozof, državnik, pravnik, politički teoretičar i besednik, izgovara je u svojoj „Prvoj besedi protiv Katiline“, buneći se protiv nekih shvatanja i običaja svoga vremena.
Prošle su hiljade godina, a shvatanja i običaji koje ne prihvatamo i kojima se čudimo, i dalje traju.
Starije ću podsetiti, a oni mlađi da možda saznaju nešto što to, mislim, zaslužuje. O jednom našem izvanrednom primeru prikaza i osude pogrešnih vremena. ”Vreme čuda”, jugoslovenski film iz 1989. godine, za koji su scenario napisali srpski književnik, scenarista i akademik, Borislav Pekić (1930 -1992) i srpski reditelj, scenarista i producent, Goran Paskaljević (1947-2020), po istoimenom Pekićevom romanu, prikazivan je i nagrađivan na najpoznatijim međunarodnim filmskim festivalima. Tema filma je sukob nastao pogrešnim tumačenjem dve ideologije, komunizma i hrišćanstva, što nam je u posleratnim godinama, a i godinama potom, nanelo mnogo nepotrebnog zla.
Pitao sam se, gledajući ovaj film, može li vekovni vapaj mislećih ljudi išta promeniti. Jer, očigledno, mnogo toga nam, povremeno, manje ili više nedostaje, ali nepotrebna pogrešna tumačenja tvrdoglavo su uvek prisutna.
Mnogo kasnije, razmišljajući o novouvedenim učeničkim slobodama, pomislio sam zašto one ne bi doprinosile napretku, umesto što urušavaju naš već ionako nedovoljno dobar obrazovni sistem. Zažmurite i zamislite da učenici, umesto što ih koriste tako kako ih koriste, dobijene slobode iskoriste za razgovor sa prosvetnim radnicima o svemu u čemu mogu dati svoj doprinos boljoj i uspešnijoj školi. Ako neko pomisli da je to nemoguće, nije! Kao učenik završnog, četvrtog razreda, šabačke gimnazije “Vera Blagijević” ( jedan od najboljih u toj generaciji), dobio sam priliku da na sednici Nastavničkog veća iznesem svoje đačke utiske.
Nažalost, postalo je čini mi se uobičajeno da, umesto o najboljim učenicima, sve više brinemo o onim najlošijim?!
Kada sam se nakon pet godina vratio u školu, reče mi uvaženi profesor i po novom, kolega, kako sigurno nije jedini koji još pamti ono što sam na toj davnoj sednici izgovorio.
O tempora, o mores!
