ZAPISI IZ POMRAČRNOG GRADA
Ta nedelja, 28. decembra, biće upamćena u istoriji grada, Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka, kao dan koji je iz mraka, letargije i opšteg mrtvila trgao nrverovatno veliki broj građana.
Nije to bilo samo potpisivanje nekih listića, niti još jedna u nizu građanskih akcija koje brzo dođu i još brže se zaborave. Akcija studenata „Raspiši pobedu“ bila je mnogo više od forme, bila je povratak duha koji smo mislili da smo izgubili.
Po izuzetno hladnom vremenu, kada se ljudi inače kriju iza zavesa i sede ispred televizora, studenti su izveli građane na ulice. I ne bilo kakve građane. Izveli su one za koje se odavno tvrdi da su umorni, ravnodušni, pasivni. Izveli su starije, penzionere, one koji su, kako se često kaže, „digli ruke od svega“ i ne veruju više ni u šta. Tog dana, ulice Šapca ličile su na nekadašnji korzo, mesto susreta, razgovora, pogleda i osmeha. Kao da su se sedamdesete na trenutak vratile, makar u sećanju.
Ali ono najvažnije nije se videlo na prvi pogled. Studenti su tog dana uradili nešto što nijedna politika, nijedna kampanja i nijedna vlast godinama nisu uspevale, spojili su ljude. Školski drugovi i drugarice koji se nisu videli decenijama prepoznali su se na ulici. Stari prijatelji su se zagrlili, razmenili uspomene, setili se „srećnih“ dana, ali i glasno izgovorili sve ono što ih danas boli.
Bilo je emocija. Bilo je i tuge, i besa, i gorčine. Razgovaralo se o propuštenim prilikama, o izgubljenim godinama, o državi koja je građane umorila i podelila. Ali uprkos svemu tog dana nije bilo apatije. Nije bilo ćutanja. Ljudi su ponovo govorili jedni drugima, gledali se u oči i shvatali da nisu sami.
U jednom su se svi složili: studentima se mora dati bezrezervna podrška. Ne zbog političkih slogana, ne zbog anketa, već zato što se bore za nešto što pripada svima: za demokratsku i pravnu državu, za normalnost, za budućnost u kojoj se ne živi od sećanja i lažnih obećanja.
I zato ona rečenica, koju je izgovorio jedan poznati šabački lekar zvuči gotovo kao zaključak dana, zvuči jače od bilo kog političkog govora: „Studenti su već pobedili, jer uz sebe imaju mladost.“
A mladost, kada je hrabra, iskrena i solidarna, ima moć da pokrene i one koji su odavno stali. Tog hladnog dana, studenti nas nisu samo izveli na ulicu, podsetili su nas da smo živi i da još uvek možemo biti zajedno.
Tog dana studenti nisu tražili dozvolu, niti su čekali nečiji mig. Oni su jednostavno izašli i povukli za sobom grad. Izvukli su ljude iz kuća, iz otupelosti, iz navike da se ćuti i trpi. Pokazali su da strah nije večan, ali da je ravnodušnost pogubna.
Zato više nije pitanje da li studenti mogu da pobede. Pitanje je samo da li smo mi ostali spremni da ih pratimo. Jer oni koji imaju mladost, hrabrost i čist razlog već su na pola puta.
A društvo koje se probudi zahvaljujući studentima nema pravo da se ponovo uspava. Jer sledeći put možda neće biti nikoga da nas probudi.
Ivan Kovačević
