Rijaliti Srbija
Neki bauk kruži planetom. Ulazi u tela i duh celog čovečanstva. Izjeda normalnost, pije svakodnevicu poput pijavica, stvara nesanicu ili proizvodi noćne more, bedemi običnog života popuštaju, ta lavina je nezaustavljiva… Taj bauk svima nam je isuviše dobro poznat – to je strah naš nasušni (od smrti, naravno), najstarija i najmoćnija emocija koju poznajemo, ona je sa nama i u nama oduvek, to nas je verovatno i održalo svo ovo vreme, evolucija je to samo malo, kozmetički, tu i tamo promenila i naravno znanje, nauka, logika zdravog razuma… Najnoviji planetarni strah od virusa kovid-19, nevidljivog neprijatelja, izgleda da nas je ipak iznenadio, kao da smo kao ljudska bića umislili da smo zaista najmoćniji u svemiru, na vrhu lanca ishrane, da smo, što bi Srbi rekli : „jači od sudbine“, i da osim standardnih briga zbog posla ako ga ima a pogotovo ako ga nema, novca, kredita, klimatskih neprilika, sportskih rezultata (…prodala me Roma na tiketu, opet…), gde na letovanje i takvih trica, drugih (većih) problema nemamo. A onda se pojavi virus i u celom svetu nastane panika neslućenih razmera. Sve stane, svakodnevni problemi nestanu sa agende naših života i svi počinju da se „socijalno distanciraju“, da rade od kuće, da se zaražavaju, da ćute i trpe u karantinu, zatvaraju se granice, globalna igranka o protoku ljudi, robe i kapitala prestaje i sve postoji samo onlajn, sve je odjednom virtualno i mi sami više nismo mi već sopstveni avatari u nekoj bolesnoj igrici. I stvarno, ne zna se šta je bolesnije da li virusna infekcija ili cela ta halabuka koja se zbog te korone podigla kao pesak nakon pustinjske oluje a koji će nam, pre ili kasnije, svima pasti na glavu (uho, grlo i nos) i od koje ne može da se diše a ne pomažu ni respiratori niti bilo kakve preporuke ili mere koje donosi „struka“. Ono čega se zaista treba bojati je strah od straha od nečega što niko, još uvek, ne zna da li je prava vest ili fake news. Ali, ljudi umiru, reći će oni koji bespogovorno veruju masmedijima. Da, ljudi su smrtni i umiru i nisu čekali ovaj glupi virus da bi im tu nepobitnu istinu otkrio. Sve ostalo je pod sumnjom slobodomislećeg uma neopterećenog teretom „činjenica“ ili post-istina.
A kako su u tu planetarnu krizu uklopila Srbija i mi njeni građani i građanke? Pa, onako kako je vlast na čelu sa Vrhovnim Antivirusom Acom Srbinom htela. Smestili su se u tu krizu kao dete na nošu. Legla im je k’o budali šamar. Aca je konačno mogao da ostvari svoj vlažni san da zavede strahovladu. Da može da seje strah i trepet na sve strane. Sve podanike je strpao u kućne zatvore (one neposlušne i u one prave), izveo je vojsku i policiju na ulice, suspendovao Narodnu skupštinu, Ustav i postojeće zakone i stao na branik odbrane od strašnog (mada pomalo i smešnog) nepriatelja kao pravi Vrhovni komandant. I kada je formalno ukinuo vanredno stanje proglašeno zbog epidemije nastavio je tamo gde je pre ovog korona pičvajza stao. Besomučno vodi predizbornu kampanju za izbore koje je raspisao za 21. jun tekuće godine, gazeći opoziciju i sve normalne, slobodne i misleće građane fašističkim čizmama koje nije ni skidao još iz svojih radikalskih dana. Baš mu se posrećilo. I pre je mogao da radi šta god mu na pamet (hm, pamet) padne a sada kada je ceo svet u frci i zabavljen svojim jadima pa nema ni volje ni vremena da prati šta se dešava u nekoj vukojebini, banana republici koja se odaziva na ime Srbija, On je naš’o pa zaš’o. Posao uvođenja bezobalne diktature u mnogome mu olakšava i takozvana opozicija, nesložna, konfuzna, amaterska, gde jedni udaraju u klin a drugi u ploču, jedni bi da bojkotuju izbore, drugi bi na izbore da izađu, treći se premišljaju… Nesretni Savez za Srbiju ostaje pri stavu da je samo bojkot lek protivu naprednjačke bolesti (tzv. epidemija naprednog virusa) i drži se kao pijan plota nekakvog opskurnog Sporazuma s narodom koji je u startu bio mrtvo slovo na papiru iako treba imati samo gram mozga pa shvatiti da je to unapred izgubljena bitka. I rat. Lideri (ha, ha, ha) tog saveza rogova u vreći Đilas, Jeremić, Lutovac, Boško Obradović nadaju se, po svoj prilici, nekom čudu u narednom periodu. Ako im uspe da dožive stotu možda i dočekaju da Vučić siđe s vlasti. Boškić prethodno da odustane od štrajka glađu jer je to najgluplji potez koji je do sada smislio u velikoj konkurenciji besmislenih poteza. Sergej Trifunović i Pokret slobodnih građana nisu više mogli da čekaju da se „bojkotaši“ opamete i shvate da je politika „veština mogućeg“ i da idealnih uslova za izbore ili za bilo šta drugo nema i nikada neće biti pa su odlučili da izađu na izbore, kakvi su takvi su – naši su. Pa šta bude. O raznoraznim „četkama i metlama“, ujedinjenim, k’o fol, demokratskim srbijama, Šapićima, Čankovima i Čedama ne vredi ni govoriti. Svaka potrošena reč na njih je suvišna. Ljudi u Srbiji s pravom se boje za svoju budućnost u ovakvoj zemlji gde lud juri zbunjenog od sumraka do svitanja a narod, ovako ili onako, uvek najebe. Doduše, narod je sam kriv što mu je ovako. Nije „smešni“ virus kriv što građani i građanke Srbije uvek izaberu najgore da ih predstaljaju i vode. Ovaj narod je ovu vlast, ovakvog vođu, itekako zaslužio. Ovako kako nam je (a većini je vrlo loše) i jeste zbog toga što smo mi ovakvi kakvi smo. Oportunisti, jajare, kukavice koje prodaju veru za večeru a obraz za sendvič i pivo. I to od vrha te „narodne piramide“, od intelektualaca, profesora, umetnika, doktora nauka do onog poslednje klošara ispod mosta, nema razlike. Manjina koja se buni verovatno je i sama sebi smešna. Oni su pobedili strah ali su odavno sve drugo izgubili.
A nada? Gde ti je nada iz naslova, majstore? Eh, gde. Za razliku od straha koji može da bude pojedinačni i kolektivni nada je lična stvar i za svakog ponaosob važi na poseban način, kao matični broj u ličnoj karti. Za nekog je čaša do pola puna a za nekog poluprazna. I to je to. I na kraju ali ne i kao najmanje važno, nada (ipak) poslednja umire. Ako vas ne mrzi, mislite o tome u ova postpandemijska vremena.
Piše: Dragan Karalazić