Nametnuti okvir posmatranja sveta prosečnog građanina u Srbiji je da ne možeš ništa da uradiš ako ne znaš nekoga ili nemaš novca. Taj pogled ne zavisi od toga da li se nalaziš gore ili dole na društvenoj ili nekoj drugoj lestvici. Odatle proizilaze izjave tipa: Znaš li ti ko sam ja? Znaš li ti ko je moj otac (muž, itd.)? Iz tog pogrešnog pogleda na svet proizilazi i pogrešna (neadekvatna) reakcija: pasivnost, strah, vera u sudbinu, bes, razočaranost, itd. Taj pogled na svet se podgreva i promoviše putem sveprisutnih medija, odnosno podrškom vladajuće klike toj i takvoj uređivačkoj politici tih medija. Gde god da se okreneš vidiš promociju vrednosti koje pasiviziraju čoveka i njegovu akciju. Nameće se svest da pojedinac ne može da učini ništa i da jedini koji su sposobni i u mogućnosti da urade nešto jesu oni koji vladaju. Ponekad promakne neki izveštaj o suprotnom, o tome da je neki pojedinac uspeo da se izvuče iz tog okvira, ali opet kroz prizmu prethodno navedenog uverenja. Kako god okreneš, mediji kreiraju robovlasničku paradigmu. Surovu, tiransku paradigmu. Paradigmu koju treba odbaciti. Istog momenta kada je osvestimo. Ugasi TV – uključi mozak. Jer, volovi jaram trpe, a ne ljudi. Bog je slobodu dao za čoveka.
Jovica Radović
