Božidar Katić
- Kako ocenjujete dvogodišnji rad koalicije koja je na vlasti?
Najpre, a to se ne sme zaboraviti, postoji veliko pitanje i legalnosti i legitimnosti aktuelne lokalne vlasti. Ustavni sud se po brojnim ustavnim žalbama vezanim za ozbiljna kršenja izbornog prava i samim tim sprečavanje građana da ostvare svoje Ustavom garantovano pravo da biraju i budu birani, još uvek nije odredio niti doneo odluku. Verovatno najveći pravni mislilac na ovim prostorima Valtazar Bogišić kaže: „Što se grbo rodi, vreme ne ispravi“. I mislim da to najbolje i opisuje aktuelnu gradsku vlast.
- Kako ocenjujete dvogodišnji rad gradonačelnika i predsednika Skupštine?
Ocena rada gradonačelnika i njegovog prezimenjaka na mestu predsednika skupštine jeste izgled jednog grada. Ovaj grad je nikada prljaviji, nikada zapušteniji. Gradonačelnik otvara biciklističke staze koje predstavlja i plaća kao puteve po selima, Domove kulture koji ispod „glazure“ izgledaju kao iz filmova strave i užasa. Gradski bazen, otvoreni, plaćen je tri puta više nego što je planirano, a čini se da će oni koji odluče da uživaju u njemu pored dimnjaka koji ih redovno i neprekidno truje dobiti zadovoljavajući pogled na najveću i najotrovniju deponiju u Evropi. I da ne zaboravimo i bager i čekiće i motke i kriminalce sa Novog mosta u Šapcu. To je slika grada i slika gradonačelnika. I predsednika skupštine. Moramo pak, kada je reč o predsedniku skupštine dodati i sliku tri saobraćajna znaka od tri miliona dinara kod Stojanove škole, neprestanu zloupotrebu dece u političke svrhe i sliku nesrećnih vaspitačica sa gomilom mokre i uplašene dece u sred prave oluje na sred ulice – a u cilju fotografisanja istog na Trgu. I naravno njegovu stalnu borbu sa slovima i skromnu tehniku jedne od najtežih veština – čitanje.
- Kakav boljitak je, za protekle dve godine, nova vlast donela građanima Šapca i u čemu je to vidljivo?
Teško je zaista, a trudio sam se, naći bilo koju oblast u kojoj bi moglo da se nađe nešto što bi predstavljalo boljitak. Naprotiv, a to je i stav ogromne većine građana, vidi se značajno nazadovanje u odnosu na uslove života u gradu. Neke stvari su očigledno gore, a neke koje nisu bile sjajne ni pre nisu se pomakle ni milimetra. Meni je najočigledniji i najtužniji primer za ovo projekat 3+, jedna ideja koja je omogućavala mnogobrojne popuste i olakšavala značajno život porodica sa troje i više dece u poslednje dve godine je potpuno ugušena. Šabac je bio u ovoj oblasti primer dobre prakse i kao takav bio je i prvi grad u kom je funkcionisala „Dečija 3+ kuća“, prva u Srbiji. Nepuna dva meseca od preuzimanja vlasti, aktuelna koalicija je ugasila „Dečiju 3+ kuću“ dok su u isto vreme veliki broj gradova u Srbiji, uz podršku države otvorili. Najbolja ilustracija za ovo jeste što su 2019. sva deca iz 3+ porodica mogla da treniraju svaki sport u gradu potpuno besplatno. To danas nije moguće ni za jedan, ali bukvalno, ni jedan jedini sport. I to je prava slika boljitka u ovom gradu. Postoje pak i pojedinici kojima je nova vlast donela boljitak. To su oni koji je čine. Pogledajte šta voze, šta imaju i biće vam jasno zašto je građanima sve gore.
- Da li je Šabac, kako je obećavano, postao „partner“ svojoj državi i u čemu se to ogleda?
Toje još jedna od „velikih bajki“ iz vremena kada je SNS bio opozicija. Sem ulaganja u infratrukturu sa ciljem dobijanja glasova te jezive 2020. godine, u Šabac je stiglo malo ili ništa. Država nije vratila Šapčanima novac koji im duguje, ali je u našem gradu instalirala poslušnu vlast koja to i ne traži. Poslednji primer „partnerstva“ jeste pomeranje grejne sezone. Vlada je preporučila, a naša JKP „Toplana“ koja se dva dana pre ove preporuke hvalila svojom spremnošću za grejnu sezonu, usvojila da grejnu sezonu pomeri sa 15. na 31. oktobar. Koliko je ovo partnerstvo korisno za građane govore sada hladni stanovi, a početkom novembra će najjasnije reći računi za struju koje će svako od građana morati da plati.
- Da li je, za ove dve godine, Šabac napredova, stagnirao ili nazadovao u odnosu na prethodni period i u čemu se to vidi?
Stagnacija i koraci u nazad se jasno vide. Dovoljno je pogledati sudbinu velikih, kapitalnih projekata. Sava park koji je trebao da bude i ponos i zaštita grada od poplava i podzemnih voda prava je slika „napretka“ grada. Ne samo da je projekat stao, već se i ono što je urađeno ne održava, korovi, zasađeno drveće se suši… Drugi jasan primer jeste prekid projekta navodnjavanja u Mačvi, gde ima dovoljno vode i gde je subvencionisanjem sistema kap po kap prinos kukuruza i soje, na primer moga biti drastično uvećan. To je zaustavljeno, i umesto da smo do sada imali nekoliko hiljada hektara u navodnjavanju mi smo se vratili unazad. Štetnost ove odluke najjasnije se videla ove godine kada je suša prepolovila prinose. A mogli smo da ove godine samo primenom ovog sistema uvećamo prihod za više od iznosa aktuelnog budžeta grada. Dakle „Ili mi ne propadamo ili dno ne postoji“ kako kaže jedan već stari aforizam.
- Kako ocenjujete kvalitet informisanja građana i da li se i šta promenilo u odnosu na prethodni period ?
Mislim da naši sugrađani, sem nas koji se informisanjem bavimo nisu ni shvatali razmere medijskog mraka u kom živi ostatak Srbije. Pre dve godine taj mrak pokrio je i naš grad. Oni koji čine današnju vlast najoštrije su osuđivali kad su bili opozicija to što se novac daje „podobnim medijima“ i medijima van našeg grada. Sada smo dočekali da se najveći deo novca dodeli samo jednoj od dve televizije, da se dodeli samo jednom od dva nedeljna lista u gradu i da se ogromna sredstva dodele televizijama ali i nekim krajnje sumljivim portalima i samo nazovi medijima iz drugih gradova. Nije problem da svaka vlast više ili manje „voli“ određene medije, uglavnom po tome koliko su joj naklonjeni. Ali da se vrši ovaj stepen diskriminacije ukazuje na potpuno jasnu nameru da se u gradu uguši svako kritičko mišljenje i svaka trunka slobode. Još ovde živi trunka slobode, ali se aktuelna vlast trudi svim silama da je uguši. A to pokazuje potpuno jasno i ko i šta predstavljaju oni koji ovu vlast čine. I da ne zaboravimo, možda i prvi put posle 30-ih godina prošlog veka u Nemačkoj, mogli smo da u našem gradu prisustvujemo scenama kada partijske falange, uz blagoslov policije prebijaju građane koji drugačije misle, pokušavaju da ih izgaze bagerom, mlate ih čekićima i motkama. I prvi put se, od tih godina u Nemačkoj, na poternicama u jednoj Evropskoj državi našlo i lice jedne novinarke, uz jednog advokata i jednog maloletnika. To što ni jedan od ovih slučajeva nije rešen govori zapravo sve o tome gde živimo i koliko slobode uživamo.
Ali sve to samo pokazuje jasno i nedvosmisleno karakter lokalne vlasti. I to je očigledno. I zato nije i neće biti ni dugog veka. Važno je samo da kad sve ovo prođe, a proći će brže nego što mnogi misle i što se nadaju, ne zaboravimo sve one koji su pokušali da ugase svetlo u našem gradu i da ih stigne adekvatna sankcija koja treba da posluži i kao primer svima da se ovakve stvari više nikada ne dese i da nikda više nikom ne padnu na pamet.
