Rijaliti Srbija
E, pa da vidimo šta znamo, šta imamo, šta sanjamo a šta nam se događa.
Znamo da smo stigli ravno do dna, kao društvo, kao zajednica ljudi koji žive na određenoj teritoriji, u državi koja nema prave granice a nema ni elementarne postulate normalne, demokratske države, stanovnici tog provizorijuma su kao ljudska bića maltretirani, ponižavani i ubijani u pojam više od decenije od strane naprednog režima Zla i jednog čoveka koji je poslednjih nedelja, izgleda, i definitivno sišao s uma. Vratićemo se tome kasnije.
Imamo posledice nezamislivih tragedija koje će još dugo trajati, boleti i opominjati, 13-ogodišnji dečak kao masovni ubica u OŠ „Ribnikar“ je jedini takav slučaj u istoriji čovečanstva, nikada i nigde se tako nešto nije dogodilo a jeste u zemlji Srbiji jer je tokom vladavine AV-a i njegovih razbojnika postala umesto „zemlje za nas, za svu našu decu“ strašno mesto gde nasilje caruje u svim pojavnim oblicima a koje naprednjački piromani neprestano potpiruju preko svojih medija i u Narodnoj skupštini i odasvud i evo stigli smo do šumskog požara sa nemerljivom štetom za sve osim za bandu na vlasti. Dakle, to imamo sada i ovde.
Ali konačno imamo i odlučnost da prestanemo da ćutimo i trpimo nasilje i da pokušamo da učinimo nešto da promenimo stanje stvari. Slogan koji je u svom beščašću nadmašio mnoge prethodne a skuvan je u naprednoj kuhinji je ovaj: Srbija sanja i snove ostvaruje! Da, građani Srbije spavaju i možda sanjaju ali svoje snove ostvaruje samo mafijaška hobotnica sa kumom Don Acom na čelu kradući narodne novce, imovinu i glasove na izborima, bezobrazno se smejući u lice pučanstvu koje je zastrašilo, potkupilo i ucenilo a kada se povremeno probude uvaljuju im sendviče i trpaju u autobuse kao džakove krompira i odvoze ih na mitinge podrške Jednom i Jedinom koji od svog prenaduvanog ega ne vidi stvarnost niti ljude a ni život kao takav.
Zato ovih dana toliko priča o sebi kao žrtvi, da neko hoće da ubije i njega i njegovu porodicu i poručuje da će se kao nekakav mitski heroj boriti i iz groba protiv svih neprijatelja Srbije a On je, je li, Srbija.
Ali, i ovo se nasuprot tome događa: Kao odgovor na strašne tragedije masovni protesti građana i građanki u Beogradu i širom naše zemlje ponosne, nepregledne kolone mladih i starih, dece i roditelja, levih i desnih koji marširaju protiv nasilja a za slobodu, pravdu, toleranciju i empatiju u javnom prostoru. I zato traže odgovornost onih u režimskim medijima, tim trovačnicama ljudskih duša, koji su u poslednjih 11 godina stvarali i stvorili klimu, atmosferu i ambijent u kojima je bilo moguće da se dogodi ono najstrašnije a to je da nam stradaju deca, budućnost ove nacije.
Oni opskurni likovi koji glume narodne poslanike u Narodnoj skupštini iz redova SNS-a, nepismena bagra sa dna kace, okrivljuju prave, profesionalne i u narodu voljene glumce da su oni krivi za nasilje u društvu!? A po scenariju koje im je napisano na Andrićevom vencu rukom samozvanog Predsednika svih građana i kojem, to je jasno svakom ko ima oči da vidi, uši da čuje i trocifreni koeficijent inteligencije, nije dobro, uopšte nije dobro.
Od svakodnevnih obraćanja prešao je na svakosatna, kao nelečeni šizofreničar čas poziva na dijalog svoje političke protivnike a onda ih u istoj rečenici naziva hijenama, lešinarima i najnovije ustašama (!), neće ništa ni bilo kog od svojih da da, prelaznu (tehničku) vladu mogu (ko?) da dobiju samo preko njega mrtvog iako je niko na protestima ni ne traži, kaže da će da prima građane u Predsedništvu i da sa njima razgovara a kada mu narod u ogromnom broju dođe na vrata da ga nešto pita on se sakrije kao miš u neki mračan kutak da bi posle, u gluvo doba noći, blagoglagoljio na Instagramu koji obožava, ono baš, baš, ga voli, pričao svoju tužnu priču sa kezom na usnama i sve tako redom dok ne poludimo skroz.
A nekadašnji Šešeljev mali od palube je, nema sumnje, već sasvim prolupao. Ali iako sve više liči na nenavođeni projektil, što jeste veoma opasno jer ni on sam ne zna kada će i gde udariti, i uprkos bezobalnoj moći koja je njega udarila u glavu, negde u ćošku malog mozga bolno je svestan da će ubrzo ostati sasvim sam i da ga niko ne voli.
To je slikom i rečima najbolje pokazao veliki mag karikature Dušan Petričić pre neki dan na portalu Nove: Vučić pokisao stoji na bini nakon epskog debakla na svom kontramitingu, sasvim sam jer se raja koju je tu na silu doveo razbežala kud koji mili moji i vapi: Mama, ti me još uvek voliš, jel’ da?
I zato po ko zna koji put najavljuje da će se urbi et orbi, tj. svojim podanicima i svim drugima obratiti u istorijsku sredu sudbonosnim porukama koje će uticati na naše društvo i državu ali će biti od velike važnosti i za ceo svet a i šire.
Živi bili pa videli. U zemlji Srbiji je kao što i predobro znamo sve moguće osim da umišljeni Kalif od Čipuljića mirno ode s vlasti, nakon poraza na nekim izborima, da ode u stilu: Ne okreći se, sine i posveti se pecanju i igranju šaha sa kolegama penzionerima na klupi u parku i da ostavi onu bulumentu poltrona, dupeuvlakača i ljudskog nerecikliranog otpada da se sami snalaze.
Sve one Brnabićke, Orliće, Bakarece, sve one Belivukove, Mitroviće, Mariće, Male i velike prevarante i lopine da ostavi kao govna na kiši, što itekako zaslužuju.
Jel’ može to iko i u ovoj zemlji i van nje da zamisli ali stvarno?
Marš dobrih, lepih, pametnih i normalnih ljudi za Srbiju protiv nasilja će se nastaviti. Ko – ako ne mi, kada – ako ne sada. To vam je, rođaci, stanje stvari.
Piše: Dragan Karalazić