Marginalizacija prava u današnjoj Srbiji
„Pristanak na ono što se ne može tolerisati dovodi u pitanje i naš identitet. Treba da prihvatimo odgovornost i odlučimo šta je to što se ne može tolerisati, a zatim da pređemo na delo, spremni da platimo cenu greške. Kad ono što se ne može tolerisati poprimi oblik nečuvenog, prag nemogućnosti tolerisanja nije više onaj koji su postavili stari zakoni. Treba doneti nove zakone.“(Umberto Eko „Spisi o moralu“) Krunska misija prava je da disciplinuje ljude, da oplemeni društvene odnose. Pravo je i zanat i nauka, ali i umetnost, stvaralački filigranski rad, nipošto puka tehnika. No, prilikom primene prava – ne samo u Srbiji – previše je ocene, još više procene. A to znači subjektivnost, arbitrarnosti koja opasno ugrožava sâmu srž, supstancu prava. Pogotovu kada postoje oštro suprotstavljene, sukobljavajuće (pr)ocene. Pritom, zabrinjava rastuća tačnost konstatacije da je „lojalnost moralna, a istina teorijska kategorija“. Dokle teče primena („upotreba“) prava, a kada i gde počinje njegova zloupotreba? I ko tô (pr)ocenjuje, o tome donosi zaključak, pa, u skladu s njim, nadalje postupa? Kako se predstavlja činjenično stanje – i onda kada je pravilno i potpuno utvrđeno – i šta činiti u situaciji kada je „na stolu“ više tumačenja istog, pridavanje jednoj podlozi različitih značenja, međusobno razilazećih, protivurečnih smislova? Od kojih su pojedini belodano apsolutno strani zdravoj pameti. U čemu se sastoji normativna zbilja, da li nam se uporno servira iskrivljena stvarnost?
Radi raspetljavanja narečenih čvorova u razdobljima kriza, u pravničkom miljeu je nužno posegnuti ka njegovom izvorištu, ka „novoj klasici“ u digitalnom dobu. Vratiti se uveliko poljuljnim načelima prâvog, uspravnog i ispravnog, koherentnom sistemu pravila u koji su utkane visoke moralne vrednosti i specijalizovana znanja. Nasušni su principi reda i mira, srazmernosti i prozračnosti, kombinovani sa efektivnošću i ekonomičnošću, optimalnom štednjom vremena i sredstava ali ne na račun zakonitosti. Uspostaviti valjan juristički mehanizam, regulator i zaštitnik ljudskih sloboda i prava od nasilja, od državne i nedržavne samovolje: pravo po meri razumnog čoveka u kojem je legalno poduprta prinuda ultima ratio, poslednje sredstvo u legitimnom javnom interesu, u civilizovanom javnom poretku.
Svodno uzev, autentično pravo je zamašan svežanj uhodanih, ne i krutih standarda, sudski bezuslovno zaštićenih, skup pravila spram opštih potreba i egzistencijalnih postulata jedne društvene zajednice kao celine: njenog javnog zdravlja, zaštite državnih granica, unutrašnje i spoljne bezbednost, uravnoteženih javnih finansija i konkurentne privrede, javnog snabdevanja, infrastrukture, kulture i obrazovanja, zaštite životne sredine, svekolikog saobraćaja i komunikacija, sporta, itd. Po definiciji, po svojoj prirodi, pravni poredak je podvrgavanje opštim i unapred objavljenim, za sve jednako važećim, razgovetnim i umnim propisima. Uz nužnu toleranciju, poštovanje drugih i drugačijih, kao i puno uvažavanje manjine od strane većine. Pravo – primena istog, pouzdanog fer merila na pojedince i grupe, različite po individualnim, odnosno kolektivnim ličnim i materijalnim svojstvima i prilikama. Da bi se dobio odmeren rezultat: pravda, ruku-pod-ruku sa etičnošću, pravnom sigurnošću i izvesnošću.
S prethodnim uvezi, model idealnog pravnika u Srbiji je teško i skicirati, a pogotovo oživotvoriti: besprekoran građanin, stručnjak otvorenih očiju koji se opire oštrim makazama normativnog i faktičkog. „Dve se u meni pobiše sile, mozak i srce, pamet i slast“.., setih se neveseo znamenitog Laze Kostića. Solidan jurista – čvrsto na zemlji, a opet stvaralački nadaren da razume i po(r)uku između reči i redova teksta, da prepoznaje duh jezičkih i pravničkih zavrzlama i dah vremena – pa i nagoveštaj daška vetra, a o burama i olujama i da ne zborim! – da uočava i sagledava kako svaki detalj, osobito finesu, tako i širinu stvari, celinu slojevite životne slike pred sobom, bila ona više ili manje suptilna. Da pravnom problemu priđe trezveno, strpljivo i oprezno, s neophodne distance, nipošto apstraktno, arogantno. Dobar pravnik u Srbiji je čovek bogate opšte i pravničke kulture, znalac i maternjeg jezika i pravničke terminologije koji, na osnovu zakona, inteligencije i iskustva ume da reši svaki konkretan pravni slučaj, da se snađe u nepredviđenim okolnostima a da neke događaje i predoseti; da je spreman i spretan. Da u svom poslu bude politički neutralan, bez obzira na svoja politička uverenja. Brz, okretan a opet temeljan, nikako površan. Praktičar, no ne prizeman, da bude što je moguće više objektivan, jezgrovit u svojoj usmenoj i pisanoj reči, da brani i argumentuje iscrpno svoja stanovišta, pošteno, dosledno, profesionalno, dostojanstveno i korektno, ljubazno se ophodeći i prema strankama, i prema kolegama.
A da li će veštačka inteligencija u usponu imati upliv na profil uzornog srbijanskog pravnika, tek treba da se vidi. Da li će ona – pod pretpostavkom delimičnog preuzimanja (i) jurističkog posla u budućnosti – biti u stanju da u svemu pravilno „raščivija“ delikatna pravno respektabilna, ne retko i tanana životna pitanja kao što su: diskreciono merenje, ćutanje administracije, apstraktna i konkretna opasnost, nesnošljiv rizik, izvrtanje ovlašćenja, (ne)postojanje pravnog običaja, naknada neimovinske štete (zbog pretrpljenog straha ili bola, oštećenja zdravlja), ukrštena diskriminacija, zaštita prava konkurencije, najbolji interes deteta u slučaju razvoda braka, trgovina uticajem, neakademsko ponašanje, etika službeničkog poziva, neznatna društvena opasnost, prevencija korupcije, dugoročni ekološki javni interes, olakšavajuće i otežavajuće okolnosti kod odmeravanja krivične sankcije, shodna primena propisa, sudski precdent, preokret u sudskoj praksi, delotvorna a spram građana predusretljiva javna uprava, dužnost pružanja informacija od javnog značaja uz obezbeđenje privatnosti – i mnoga druga.
Posebna nevolja je što pravo i njegovi poslenici u burnim periodima prečesto dolaze u drugi, treći, pa i u još dalji plan spram politike, ekonomije, nacionalnih a osobito, oligarhijskih moćničkih interesa. Tako da u ovo uskovitlano vreme – s obzirom na evropska i svetska dešavanja – opako odzvanjaju davnašnja Remarkova upozorenja: „Ne ljutite se što govorim, eto, o starim danima. Svet ponovo leži u mutnoj svetlosti apokalipse, miris krvi i prašina poslednjeg razaranja još se nisu razišli, a laboratorije i fabrike već ponovo rade punom parom da održe mir pronalazeći oružje kojim se može razneti cela zemljina kugla“.
Zoran R. Tomić
