ZAPISI IZ POMRAČNENOG GRADA – LIČNI STAV
Kako vreme više odmiče građanski protesti bivaju sve žešći i brojniji pa ova nakaradna, korumirana vlast, nezaustavljivo, sve više gubi razum. Ako je u glavama onih koji vrše vlast razuma ikada bilo.
U sprovovođenju terora nad građanima, i nasilnom održavanju vlasti, nije im dovoljno to što su razorili sve državne institucije i stavili ih pod svoju kontrolu, što ih čuva ogromna „sila“ kojoj su visoke plate „popile“ mozak pa misle da su za to zaslužni oni koji im naređuju a ne oni kojima se taj novac oduzima od minimalca sa kojim ne mogu da prežive i koje besomučno tuku na protestima i hapse. Ali i njihovu decu. Vlast je pod svoje skute „prigrlila“ i sve one osobe sa margine života, ogrezle u sitnom i krupnom kriminalu i guraju ih da „uteruju“ strah građanima.
Ali i to im je bilo malo pa su „zakupili“ i skoro sve medije po Srbiji kako bi im oni najnečasniji u ovoj profesiji pomogli da još više obmanjuju i zaglupljuju narod, šire laži i opravdvaju zločinačko i kriminalno delovanje vlasti i njihovog „ideologa“!
Međutim, ni to nije dalo očekivane rezultate pa su u igru ubacili i onaj najprimitivniji sloj „lojalista“, ljudski moralni šljam, koji pod lažnim profilima „botuju“ po društvenim mrežama, vređaju i prete i onom malom broju novinara koji su ostali dosledni svojoj profesiji.
Možda, bi se ova poluusmena vlast potpuno drugačije ponašala da je, najbolji student pravnog fakulteta, sa razumevanjem, pročitao bar jednu narodnu poslovicu. Recimo, onu: „Snaga klade valja a um caruje“!
Šabac
Kako u Srbiji tako i u Šapcu. Sa tugom i žaljenjem gledam na ljude, koje sam nekada smatrao kolegama, a koji su se „prodali“ lokalnoj vlasti štiteći je i sakrivajući od janosti sve malverzacije i kriminalne radnje koje šabačka vlast čini na štetu građana a zarad lične koristi, i pomažu im da na vlasti što duže ostanu. Ali, moje „žaljenje“ im neće pomoći da objasne, bar sami sebi, kako su to izgubili empatiju i kako će sprati sramotu sa sebe i opravdati to što, za ovih pet godina, nijednom nisu stali uz one koji rade isti posao a koji su izloženi pretnjama i uvredama.
Miševi
Izvela je Kompanija „Pajić&Pajić“ sve „miševe“ iz rupe i „turili“ ih na društvene mreže da vređaju, prete i zastrašuju. Sav moralni talog koji hoda ovim šabačkim ulicama i koji misli da je važan i jak samo zato što ih štiti korumpirana i kriminalna vlast i sistem koji ne funkcioniše. I da zato što su im profili lažni, bez fotografije i stvarnog imene misle da imaju snagu i moć da nekog zaplaše. Naravno, okomili su se na „Podrinske“ jer to je jedini medij u gradu koji radi po savesti i profesiji u nameneri da ga uplaši i spreči da razotkriva sva nepočinstva koja Kompanija i saradnici čine.
Međutim, kukavni botovi, sa mozgovima prema kojima i plitka cipela izgleda duboka, nikako da ukapiraju da se, nikada u istoriji, mačke miševa bojale nisu.
Strah
Da, bojim se. Strah je veoma važna, korisna i poželjna ljudska osobina. Bojim se isto onako kao što se, verovatno, bojao i pop Luka, čije malo krvi teče i u mojim venama, dok je sa konjicom čekao da se suprotstavi silnoj vojsci Kulin Kapetana.
Bojao se, verovatno, i moj pradeda Raja dok je „trčao“ preko Kajmakčalana i jurišao na mnogo veću, snažniju i opremljeniju, okupatorsku, vojsku kako bi oslobodio svoju zemlju. A za šta je odlikovan Karađorđevom zvezdom.
Bojao se, verovatno, i moj otac kada je u vojvođanskoj ravnici, na Sremskom frontu, sa nepunih osamnaest godina, slabo naoružan jurišao na švapske tenkove da bi se okupator proterao iz zemlje. I gde mu je dum-dum metak otkinuo desnu ruku a život mu spasao jedan Hrvat koji ga je deset kilometar nosio na leđima, do prve poljske bolnice.
Pa, eto, ne krijem, bojim se danas i ja kad stojim ispred najzlobnijeg, najbezobirnijeg i najnekulturnijeg „okupatora“ – u istoriji!?
Ali, to nije onaj strah koji vi, bedni, priglupi i zabludeli „botovi“, mislite da ćete u meni izazvati i sprečiti me da radim ono što mi je posao ali i građanska dužnost i obaveza.
U meni je sasvim drugi strah. Strah da moje delovanje i žrtva neće biti toliko snažna, velika i dovoljna da pomogne ovim mladim ljudima, koji su već žrtvovali najlepši deo svog života, da se oslobode tiranina i bolesnika koji uništava našu zemlju. Najlepšu i jedinu koju imamo.
I na kraju, priprosti „botovi“ parafraziraću govor majora Dragutina Gavrilovića:
Studenti! Junaci!
Danas se „neprijatelj“ ima razbiti vašim silnim protestima i razneti vašom pameću, mudrošću i upornošću. Obraz Srbije, svih naših gradova i prestonice, ima da bude svetao.
Studenti! Junaci!
Nas, koji smo pregurali sedamdesetu život i tako već polako briše iz brojnog stanja, i zato naša jedina uloga mora biti da se žrtvujemo za čast našeg grada i Otadžbine i pomognemo vam da se oslobodite ove diktatorske vlasti. Vi nemate više razloga da se brinete za nas već jedino za svoju budućnost i zemlju u kojoj ćete pristojno živeti. Kao sav normalan svet.
Zato napred u slavu! Za grad Jevrema, Luke, Vinavera, naših potimaka i Otadžbinu!
PS.
Razlika između branilaca ove nakaradne vlasti i nas je u tome što oni sve što rade rade zato što su plaćeni ili zato što moraju a mi to radimo zbog časti, dužnosti i ljubavi.
A ljubav na kraju uvek pobeđuje. Da su naprednjaci i njihovi „botovi“, u svom životu, pročitali bar jednu knjigu, recimo bajki, znali bi da se svaka priča na kraju završava rečenicom: „I tako su srećno živeli do kraja života“!
Ivan Kovačević
