Izborna krađa – drugi čin
U sredu, 17. januara, o „izbornim nepravilnostima“ raspravlja Evropski parlement, najpre u plenumu a posle će biti usvojena rezolucija sa obvezama i stavovima o kojima će se izjasniti i Evropska komisija. Zvanični i opunomoćeni pomatrači iz Evropske unije pripremili su izveštaj o nepravilnostima, a da se nešto menja u stavovima zapadnih zvaničnika primer je izjava američkog ambasadora Kristofera Hila, koji je prvo naveo da se raduje nastavku saradnje sa Vladom Srbije, a sada bi „sve pobleme trebalo rešiti kroz OEBS.
Ne tako davno, za izbore 2020. godine, uprkos smernicama Evropske unije o poštenim izborima rezultati su ipak bili prihvaćeni, nije bilo polemike niti reagovanja, ali sada je ovo već udar na principe na kojima počiva Evropska unija. To je, pre svega, vladavina prava, sloboda govora, medija, pošteni i fer izbori… I kada se to krši u zemlji kandidatu za članstvo u Evropskoj uniji, onda je jasno u kom smeru ide Srbija.
Takođe, i evropska javnost biće upoznata sa do sada nezabeleženim primerima izborne krađe, nešto što je bilo u diktatorskim režimima u Peruu, Čileu, Argentini…
S druge strane važan je i odgovor srpske javnosti, njenih građana kada im je pokradeno osnovno demokratsko pravo na slobodu izbora. Predsednik države Aleksadar Vučić još 17. decembra izavio je „da izbori nikad nisu bili pošteniji“. To su sledile i sve nadležne institucije, od izbornih komisija do sudova, i, kao, nije bilo krađe izbora. U toj pobedničkoj euforiji zaboravilo se na proteste građana, studenata, opozicije, sa ubedljivim dokazima koje vlast ali i pristalice naprednjaka jednostavno ne žele da vide.
Običan član i birač SNS postavlja odbrambeni mehanizam da za izbornu krađu nema dokaza. Doduše na javnom servisu, TV sa nacionalnim frekvencijama, tabloidima nisu ni predstavljene izborne anomalije. No, ali na N1 ili Novoj S, sa po barem 900.000 gledalaca, viđeni su brojni primeri „izbornog inženjeringa“.
Tako su predstavnici opozicije evidentirali trafo stanicu gde je prijavljeno tridesetak birača ili neki nenastanjeni objekat sa sličnim brojem birača. I posle svega nadležne institucije to ničim ne demantuju.
U suprotnom, opozicioni glasnogovornici „lažnih vesti“ bi mogli da podležu krivičnom zakonu za izazivanje, na primer, panike gde su zatovorske kazne i do tri odnosno pet godina, ako je to učinjeno preko medija. Izborna mašinerija je dugo uhodoavna i to kao organizovana kriminala sa učesnicima iz državnog aparata.
Za promenu prebivališta, na primer, potrebno je da se u policijskoj stanici pojavi vlasnik stana, sa vlasničkim listom, ličnom kartom, tu je i ono lice koji menja boravište, a jasno je da tu mora i da se živi.
Prema izjavama iz opozicije za tri godine ovakav lažni status birača dobilo je oko sto hiljada građana, što je nezabeleženo u novijoj političkoj istoriji promene biračkog sastava. Na sve to i lokalne službe olako uvode ove nove birače u birački spiska, a da se taj službenik, načelnik, a kasnije ministar za lokalnu samoupravu ne upita otkuda na tim neuslovnim adresama toliko građana.
Krađa glasova na lokalnim izborima u Šapcu 2020. godine bila je proba dokle se može ići. U prvi mah Gradska izborna komisija poništava izbore na svih sto biračkih mesta, a razlika je bila oko 900 glasova za naprednjačku listu. Prema grubim procenama ukradeno je oko pet hiljada glasova, podneto je više od 30 krivičnih prijava, ali nijedno tužilaštvo, Upravni i Ustavni sud nije uzeo u razmatranje izbornu krađu. Jasno je da je bio u pitanju tipičan mafijaški kupoprodajni način, za dve ili pet hiljada dinara kupovan je glas, a garant ispunjenja su ne samo lokalni naprednjaci nego i angažovane kriminalne grupe.
Ovoga puta arsenal marifetluka obogaćen je masovnom migracijom građana iz drugih gradova i država. I sad nije jednostavno pitanje da li neko hoće da vidi krađu, nego je reč o nečemu na čemu počiva savremeno demokratsko društvo. Ne može biti da se kralo ili kraduckalo, ovde se bira između civilizacije ili diktature koja lagano kuca na svačija vrata u Srbiji.
Dragan Eraković