Rijaliti Srbija
Nama u Srbiji, naročito „pravim“ Srbima, je opšte poznata činjenica da smo mi kao narod i najstariji i najbolji u svemu, da smo takoreći mera svih stvari na planeti što se tiče vaskolikog čovečanstva a i šire. Ali da smo uspeli da i vreme, tu nedokučivu dimenziju, posrbimo e to je nešto najnovije kao prilog ludilu ovdašnjem. Naime, sportski komentatori RTS-a koji prenose utakmice sa Svetskog prvenstva u fudbalu iz Katara neprestano izveštavaju o tome koliko je sati tamo a koliko po „srpskom“ vremenu! Razlika je dva sata ali po srednjoevropskom vremenu a nikako i zaboga po „srpskom“.
Usled izliva patriotizma u mozak vrli komentatori su naravno preterali pa su izmislili i srpsko vreme kao nešto što je samo naše i kao da je to uopšte moguće. Kada ste čuli za Nemačko, Francusko, Finsko, Hrvatsko, Indijsko, Kinesko itd. vreme? Nikad dabome jer tako nešto ne postoji.
Ali, svi znamo, Srbija je zemlja čuda i budalastih sportskih komentatora. Još jedan primer ide u prilog tome. Reč je o terminu „zaustavno vreme“ koje navodno iskusni sportski komentator Aca Stojanović (koji uzgred, budimo blagi ali i realni, nema pojma o fudbalu) godinama koristi tokom prenosa fudbalskih utakmica, naravno pogrešno da pogrešnije ne može biti. Radi se zapravo o nadoknadi vremena koju nazočni sudija određuje da bi „opcigovao“ (zaračunao) vreme koje se tokom meča potroši a da lopta nije bila u igri.
Kako se može zaustaviti vreme? Nikako, to je svakom normalnom čoveku jasno ali ne i sportskoj uzdanici RTS-a Aci S. Možete da zaustavite kazaljke na satu, ručnom ili zidnom, ali vreme i dalje teče.
I kako i otkud onda „zaustavno vreme“? I nema nikog u tom lažnom Javnom servisu ko bi našem nepismenom komentatoru ukazao na takav propust i neznanje jer tamo, u toj medijskoj kući, nema nikog ko bi bio odgovoran za bilo šta a s druge strane „naše je pravo da ne znamo ništa“ pa takva jedna budalaština, kao i mnoge druge, traje li traje kao i sve drugo loše i pogrešno u ovoj državi i društvu. Ovde se ne cene stručnost, pamet i talenat već sve suprotno od toga. Pa onda dobijemo, sasvim zasluženo, „pečenjara“ Grčića za direktora najvažnijeg preduzeća u državi EPS-a koje on devastira maksimalno ali potom nikom ništa, niko nije kriv, idemo dalje, uvozimo struju (umesto da je izvozimo jer prirodni potencijal postoji) po cenama od kojih otpadaju uši, ali kao i u drugim slučajevima propasti „sve će to narod pozlatiti“ a i naš predsednik, naš nekrunisani kralj i car i Supermen, naš Bog će tu krizu kao i sve ostale srediti kako samo ON to ume a „da narod razume“… A-ha, kako da ne.
I naši slavni fudbaleri su se pokazali kao „pravi“ Srbi i zabrljali su na Svetskom prvenstvu u Kataru za sve pare baš onako „srpski“ jer su se u danima pred takmičenje busali u grudi junačke („ne može nam niko ništa“) a kada su istrčali na travnate terene usred pustinje u Dohi nisu se baš proslavili nego su baš potvrdili teorije o našem mentalitetu i kakvi smo kao narod jer „srce nacije je u dresu reprezentacije“.
Nije nam pomoglo ni „zaustavno vreme“ kao što neće ni ovoj državi i društvu glede rešavanja nagomilanih problema koje nikako da skinemo s leđa, od „kosovskog čvora“ do demokratije i vladavine prava što bi na kraju balade trebalo da rezultira boljem standardu građana u ekonomskom i svakom drugom smislu.
Ali, nama je (većinski) važnije da budemo Srbi i da sve bude po srpski a ne da bude kako je najbolje, najispravnije i kako Bog zapoveda. I zato smo tako dugo zaustavljeni u vremenu i dok svi oko nas idu napred, civilizacijski i prema dostižnim ciljevima, mi stojimo u mestu zaglavljeni kao u živo blato u svojim iluzijama, fantazijama i mitovima o sopstvenoj veličini a zapravo smo mali miš koji treba da se pokrije ušima i da, ako je ikako moguće i uprkos sebi samom, nauči nešto dobro i pametno od boljih i pametnijih i pokuša da to iskoristi za svoju dobrobit.
I u fudbalu i u državničkim poslovima a i u sopstvenim „malim“ životima svako od građana i građanki smešne i tužne zemlje Srbije.
Piše: Dragan Karalazić
