Lustracija i poreklo imovine prioritet studentskog programa
Po grčkom mitu Augijeve štale očistio je Herakle u jednom danu, nešto što je trajalo 30 godina. Ovde u Srbiji već 14 godina na delu je besomučno urušavanje države i građanskih prava od jedne kriminalne organizacije pod patronatom naprednjačke vlasti, i sigurno je da će biti potrebne godine da se nepravde isprave. Upravo su studenti kao polazište svoga programa naveli zakone o lustraciji i poreklu imovine jer to i najviše tišti građane. To bi bila i neka tranziciona pravda za sve pretrpljeno tokom ovog dugog perioda.
Traži se i krivična odgovornost za dokazane kriminalne radnje, ali ovaj korak bi značio kažnjavanje za nosioce društvenih funkcija koji su se svojim delovanjem ili nedelovanjem ogrešili o zakone. Tu su, na primer, tužioci i sudije koji su protivno zakonima pritvarali i vodili sudske procese za studente i građane za tobož ustavno podrivanje države, a učestvovali su na protestima gde su tražili pravdu i izbore. Nemalu odgovornost snose i dugodišnje sudije Ustavnog suda koji su to aminovali, ali se nisu usprotivili da predsednik države, Aleksandar Vučić, svakodnevo krši tak isti Ustav, i nisu se izjasnili o brojnim primerima izborne krađe.
Tu su i tzv. čuvari reda i poretka, policajci i žandarmi, koji su besomučno prebijali demonstrante, a niko od njih nije odgovarao. Primera je premnogo, kao ona kaznena ekspedicija u Valjevu, gde dvadesetak policajaca tuku petnaestogodišnjaka na zemlji, izvlače mladiće iz taksija ili ih prebijaju u kafićima; upotrebu bojnih otrova u Novom Sadu; u analima beščašća ostaće ponižavanje studenata u garaži Vlade Srbije kao i pretnje silovanjem od strane šefa JZO…
Ne manju odgovornost snose i poslanici koji su usvajali neustavne zakone, kao što je „leks specijalis“ za Generalštab ili tzv. Mrdićeve zakone koji su srušili treću granu vlasti, pravosuđe.
S druge strane ovo bezakonje dovelo je do enormnog bogaćenja ljudi bliskih vlasti, a da nije reagovala Agencija za borbu protiv korupcije ili Poreska uprava. Stvoreno je na desetine milijardera, i to u evrima, najviše u poslovima sa državom.
Primera radi za javne nabavke se iz budžeta izdvaja godišnje oko sedam milijardi evra, i gle, obično se javi jedan ponuđač. Pa onda ne čude privilegovae firme Zvonka Veselinovića i Milana Radoičić, Vlade Mandića, ili Milenijum tim koji dobija gotovo sve poslove. Pare su tu ogromne, pa je tako TOK ukazao da se za brzu prugu Beograd-Subotica mimo zakona utrošilo 115 miliona dolara, dok eksperstki tim smatra da je u pitanju suma od 700 miliona evra.
Čime opravdati poskupljenje moravskog koridora od osamsto miliona evra na dve milijarde evra, i tako u krug. Nikome se ne polažu računi za pare svih građana. Važno je utvrditi ko je i kako stekao milionske iznose, kako to, na primer, advokat i nekadašnji predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe Vladimir Đukanović, za nekoliko godina steče nekoliko stanova. A stanovi u prestonici koštaju nekoliko stotina hiljada evra, dok je prosečna plata u Srbiji desetak hiljada evra – godišnje.
O ministarskim poslovima Bate Gašića dobrano treba utvrditi odakle medijska imperija, ili prihode bivšeg ministra policije Nebojša Stefanović, mada nije zgoreg pročeščljati imovinsku kartu Ivice Dačića, mimo koferčeta, ili Aleksandra Vulina, bez učešća tetke iz Kanade.
Ćutalo se o tome predugo, a vreme je za čiste ruke.
Dragan Eraković
