Srpska radnja u srcu turskog letovališta

0

Nezaobilazna stanica naših turista, vlasništvo srpsko-turske porodice

Gotovo da nema stranice na društvenim mrežama koja objavljuje zanimljivosti, a da bar jednom nije podelila fotografiju na kojoj piše „Srpska radnja – jeftinije od Rodića i Miškovića“. Posetioci Kušadasija, jednog od najpoznatijih letovališta u Turskoj, vrlo dobro znaju da nije reč o fotomontaži, te da takav lokal zaista postoji. I ne samo tu, već i u Bodrumu i Marmarisu, jer reč je o već osamnaest godina uspešno vođenom porodičnom poslu Ajdovića, poreklom iz Srbije.

 

Deda iz Tuzle, otac iz Dobanovaca

Ljubazan doček u Tufan, prodavnicu turskih začina, slatkiša i čajeva, u Bazaru Stari grad, ulici Kaleici Kisla boj 31, priređuje nam podmladak, Goran Ajdović, obraćajući se na srpskom. I drugi deo podmlatka, Marko, pozdravlja, uz stidljivi osmeh, bez onog navalentnog nastupa tipičnog za turske trgovce, gde vas na svaki način pokušavaju navesti da uđete u radnju i nagovoriti da kupite njihovu robu. Kod Ajdovića je obrnuto- oni najpre „kupe“ svoje goste, upravo svojom nenametljivošću i gostoprimstvom, druženjem uz najmanje jednu šoljicu čaja i razgovore koji se vode kao da ste već stari, dugogodišnji znanci.

-Ovde sam tri meseca godišnje, na raspustu, pomažem stričevima Luki i Filipu. Živim u Ajdanu, u selu kod Pamukala. Od rođenja sam u Turskoj, završio sam srednju školu i upisao veterinu – kaže Goran, koji nije slučajno odabrao baš taj poziv, budući da su, kad nije turistička sezona, okupirani poslom na farmi.

Nesiguran u fond srpskih reči kojim raspolaže, upućuje nas na Luku, ali prethodno razgovaramo sa drugim stricem, Filipom, koji nas nudi čajem. Sastojke biraju oni sami i obavezno će vam ga pripremiti u znak dobrodošlice. Nepogrešivo pogađaju koji bi vam se ukus mogao svideti, da li bi vam više prijao hladan ili topao, a vaše je samo da uživate u napitku koji okupira sva čula.

Dok se udobno smeštamo u stolice u prostorijama namenjenim za odmor i kratkotrajne pauze i ispijamo čaj primamljivog ukusa i neobične boje, Filip priča da je otac rođen u Dobanovcima, da ima kuću u Zemunu, te da je majku upoznao u Turskoj, gde je već sa šest godina došao da živi. Prethodno, deda Bosanac, rodom iz Tuzle, upoznao je baku u Beogradu.

-Nas je šestorica, imam šesnaest bratanaca. Dvojica braće rade u Bodrumu, dvojica u Marmarisu, Luka i ja smo ovde leti, zajedno sa bratancima Markom i Goranom. Krajem sezone, u oktobru, zatvaramo radnju i idemo u selo Ajdan, gde su moja majka i tata pre živeli, sada su u gradu. Tamo imamo masline od kojih pravimo hladno ceđeno ulje. Posao je gotov u martu, tako da neretko dođem u Beograd na odmor, gde imamo rođake, pa ostanem i po mesec dana – kaže Filip.

 

Kako do „Rodića i Miškovića“

Luka, najmlađi od šestorice braće, pridružuje nam se, budući da Filip odlazi da usluži nove mušterije koje stalno pristižu. Najsigurniji je u svoj srpski i najspremniji da pojasni sve za šta je ostatku uigrane ekipe nedostajalo adekvatnih reči. Učio je, navodi, od bake i dede, koji su se u Tursku doselili desetak godina posle Drugog svetskog rata, negde oko ’56 godine.

-Ne mogu da kažem da pričam perfektno srpski. Živim ovde, gde sam i rođen i nikad nisam živeo u Srbiji. Učio sam od bake i deke njihov maternji jezik dok su bili živi, pa od gostiju tokom boravka kod nas na letovanju, i kod rođaka u Srbiji, sa bakine strane, od tetkinog sina. Srbija ili Turska, nije važno gde živite, bitno je da imate posao. Bolje raditi za sebe, nego za nekog, jer nikad nećeš imati sve što ti treba. Turski mentalitet je takav, ako imaš svoj posao, možeš da ga širiš, a ako radiš za nekoga, stagniraš, ne napreduješ – ističe Luka.

Više od 95 posto ponude u radnji čini turska roba: začini, čajevi, najviše slatkiši- ratluci, baklava, alva, kako fabrička, tako i domaća proizvodnja.

-Znam sve da napravim sam, ali nemam vremena, pa sarađujemo sa jednom firmom iz Izmira već godinama i od nje sve nabavljamo. Dugo smo u ovome, to je porodični posao. Ranije sam radio u Bodrumu i Marmarisu. Kad smo 2001. godine počeli da radimo u Kušadasiju, mnogo Srba nam je dolazilo. Smišljao sam šta da napišem da budemo upečatljivi i da nas ljudi pamte. Prvo sam napisao „Srpska radnja jeftinija od Rodića“, a onda, 2006, Srbi koji su bili kod nas su mi dali ideju, pa sam dopunio sa „i Miškovića“ – seća se on.

A da li je to samo marketinški trik ili je zaista uporedio cene sa konkurencijom, pitanje je koje je izazvalo smeh. „Fora“, kratko je odgovorio nakon toga, ali i dodao da zaista jesu jeftiniji.

-Turci kod nas ne kupuju mnogo, jer im ne treba za poklon. Moja roba za Srbe ima posebnu cenu. Ako kupim neki proizvod za jednu liru, ja ću ga prodati Srbinu za maksimalno 1,30 lira, dok ću drugima dati za dve, pa i tri lire. Ako nešto košta jedan evro za Srbe, za ostale je tri- pet evra- navodi primer.

 

Srbija u srcu i porodično zajedništvo

Poslednje četiri godine nije bio u Srbiji, jer je 2015. godine u Turskoj počela kriza, a nakon vojnog puča posao sa turizmom je loše išao. Zato su počeli da rade i na farmi, gde drže 50 krava i isto toliko bikova i bave se proizvodnjom mesa i mleka. Imaju i više od 2.000 stabala masline sa 14 raznih vrsta i berba je od decembra do januara- februara. Gaje i pinjole.

-Kod vas ima muška pinjola, šišarka, koja ne može da se jede, a u Turskoj ima ženska. To raste kao ananas, unutra ima jestiv beli plod, kao kikiriki ili pistaći, najveći izvor proteina među orašastim voćem. Nas je šestoro braće, sa jednom prodavnicom šest porodica ne može da se hrani, tako da svi sarađujemo. Ako se desi da ja nemam novca, uvek mogu da uzmem od brata. Ne moram da mu vratim, on na to ne gleda kao na zajam, ali uvek vratim. Jaka smo zajednica, pomažemo se. Da imaš posao, sve što treba da kupiš sebi od tog posla, bilo gde na svetu, zadovoljan ćeš biti u životu, pa nema razloga da i ja ne budem- smatra Luka i na pitanje da li se više oseća kao Turčin ili Srbin kaže da se, budući da je tu rođen, ipak oseća kao Turčin, mada mu to nije toliko ni važno.

-Osećam kao da to nije bitno za mene. Kad odem u Srbiju, osećam da je i to moja zemlja, tu su mi koreni- naglašava, dok je Filip isključiv.

-Osećam se kao Srbin, iako spolja možda više ličim na Turčina, u srcu sam Srbin- poručuje on.

Planiraju da uskoro i u Beogradu otvore svoju prodavnicu, u saradnji sa prijateljem koji sličan posao radi na Dorćolu. Naravno, neće imati natpis po kome je u Turskoj prepoznatljiva, ali, navodi Luka, kada to objavi na društvenim mrežama i stavi svoje ime na lokal, mnogo prijatelja koje je stekao tokom njihovog boravka u Kušadasiju, proširiće vest i biće im, zajedno sa nekim novim mušterijama, dragi gosti. U međuvremenu, u svojoj radnji u Kušadasiju, nastaviće da dočekuju Srbe, koji su tokom sezone prisutni u tolikom broju, da nije ni čudo što je jedna ulica dobila naziv Srpska, jer su tamošnji hoteli puni srpskih turista. Pored toga, u diskoteci „Kalemegdan“ u centru grada pušta se isključivo srpska muzika, a Luka i Filip su česti gosti i rado se druže sa posetiocima i vodičima iz Srbije na organizovanim, tzv. srpskim žurkama.

Dragana Dimitrijević

 

 

Facebook komentari

Leave A Reply