SUSRETANJA
Ljiljana Todorović iz Jelenče, pravnica u penziji, član je Gradske organizacije invalida rada Šapca iako je starosni penzioner. Van radnog odnosa je od 1. januara 2000. godine, a u asocijaciju koja okuplja invalide rada uključila se na predlog kolege. Tada nije znala da postoji više penzionerskih organizacija, a članstvo je bilo masovno jer su „išli od kuće do kuće i upisivali penzonere i niko nije odbijao jer je članarina bila samo 50 dinara“. Danas je drugačije, tvrdi, jer treba „izdvojiti 600 dinara i 840 za posmrtninu koju porodica naplaćuje nakon smrti penzionera“.
Aktivnostima Gradske organizacije invalida rada Šapca Ljiljana je sasvim zadovoljna. Posebno ističe rad Tkačke radionice, kojoj „lepo idu tekeriški peškiri“, ali i folklora i sekcija šaha i pikada. U njima nije aktivna, ali koristi druge pogodnosti koje članstvo pruža. Njenim kolegama, pa i njoj, dobro dođu vaučeri i povoljna nabavka ogreva. Do ove godine mogli su na šest mesečnih rata da kupe drva i ugalj, a sada – samo ugalj. U avgustu je iskoristila 15.000 dinara koje država daje i sedam dana provela u Sokobanji. Dobijeni novac pokrio je samo smeštaj pa je morala da doda za hranu i putne troškove, ali je zadovoljna. Ističe da se lepo provela, pogotovo što je na odmor otišla prvi put posle deset godina.
Ljiljana je sa mužem bila stalni gost Vrnjačke Banje, ali se nakon njegove smrti „povukla u ilegalu“ i putovala samo sa svojom penzionerskom organizacijom. Nedavno su išli u Obrenovac i družili sa 600 kolega iz Mladenovca, Čačka, Lazarevca i Kruševca. Tvrdi da bi njen život bio zanimljiviji i dinamičniji kada bi se mnogo češće organizovala putovanja. Želi da sve bude kao pre korone, a pošto mnogo voli da putuje izvadila je pasoš i planira odlazak u Nemačku jer joj putna groznica nedostaje.
U penzonerskim danima, kaže, nema mnogo posla. Unuci su odrasli i imaju svoje društvo i obaveze: Dragorad se bavi kiropraktikom, Uroš je rukometaš u Nemačkoj, a ćerkino dvoje dece i četvoro praunuka ređe viđa jer žive u gradu. U Šabac dolazi nekoliko puta mesečno, od kada je unuk privatnik u Jelenči, a ranije je to činila samo pri podizanju penzije. Ni u kući nema velikih zaduženja. U kuhinji pomalo pomaže snahi, a ima i bašticu u kojoj sadi luk, pasulj, papriku i paradajz. Ipak, dosadi se ne predaje i dosledno neguje kontakte sa prijateljicama i koleginicama. Zahvaljujući komšinici koja je radila u SDK, prati i „zna sva gradska zbivanja“ iako je 7 km udaljena od grada.
Ljiljana Todorović uskoro slavi 80. rođendan. Rođena je 9. oktobra 1943. godine, u porodici Nikolić. U rodnoj Jelenči završila je niže, a u Šapcu više razrede OŠ „Janko Veselinović“. Posle Gimnazije „Vera Blagojević“ upisala se na Pravni fakultet u Beogradu, ali je nakon dve godine napustila studije. Novac je razlog što se bez fakultetske diplome vratila u roditeljski dom i kao pravnik odmah zaposlila u Opštini Šabac. Udala se potom za Dragomira Todorovića iz Mačvanskog Pričinovića, koji je prvo radio u NAMI a onda u Jugopetrolu, i rodila ćerku Suzanu (1965) i sina Srđana (1967).
Ceo radni vek provela je u Upravi prihoda, a počela ja da radi 1. jula 1964. godine. U početku joj na poslu za koji se nije školovala nije bio nimalo lako, ali je za godinu dana sve naučila. Bila je zadužena za porez od poljoprivrede i samostalnih delatnosti. Najteže joj bilo, kaže uz osmah, da pare uzme od kafedžija i advokata a kamenoresci joj „došli glave jer urađeno nisu prijavljivali iako su šabačka groblja bila puna spomenika koje su uradili“. Ništa bolji nisu bili ni ugostitelji, jer su „tvrdili da prometa nisu imali a ceo Šabac je znao da su im kafane pune i da dovode pevače“.
Pravnica iz Jelenče za sebe tvrdi da je srećna žena. Tvrdi i da joj je u penziji mnogo lepo. Uživa u penzionerskim danima, i ljudima u nevolji rado pomaže. Jednom Romu, koji je nekoliko kilometara pešačio da bi kupio hleb, poklonila je bicikl. A kada je u autobusu upoznala bolesnu ženu odmah joj pomogla da ode u bolnicu, i potom dva meseca prikupljala papire i „obijala pragove“ da bi je smestila u dom za stare i iznemogle. Od tada je njen zakonski staralac. „Neki mi kažu da se time sramotim, a ja mislim da je sramota ne pomoći nekome u nevolji“, priča humana Jelenčanka. Štićenici, kada je pita čime da joj zahvali za sve što je za nju učinila, kratko odgovara: „Kada umrem, zapali mi sveću“. Saoseća Ljiljana i sa onima čije su penzije male, i kaže:
– Svojim primanjem sam zadovoljna, pogotovo u odnosu na one koji primaju po 15.000 i 16.000 dinara. Ja imam sasvim solidnih četrdesetak hiljada. Jedino me brine što je sve poskupelo pa i pelet, a zima je pred svima nama.
Ž. Vojinović
Naslovna fotografija: Ljiljana Todorović
