Kraj ovdašnjeg „Stokholmskog sindroma“?
Uzimanje talaca u ratu i miru. Ucene. Mesecima trajajuća talačka kriza u Iranu (1979-1981), otmica i tragična smrt italijanskog premijera Alda Mora (1978. godine) – i mnoge druge, avionske i slične terorističke akcije. Cilj: trgovanje ljudskim životima radi ostvarenja, odnosno zadržavanja moći, vlasti, novca i drugih materijalnih dobara – ali i ostvarenja političkih, ideoloških ciljeva. Relativno retki su, premda zabeleženi (i na filmskoj traci) slučajevi – omeđeni vremenom i zatvorenim, skučenim prostorom – čudno uspostavljenog patološkog odnosa otmičara i njihovih talaca. Šveđanin Nils Bejerot, kriminolog i psihijatar, povodom neuspele pljačke banke u Stokholmu, u Normalmstorgu (1973. godine) nazvao je neiznuđeno duhovno pa i fizičko zbiližavanje otmičara i žrtava, tj. talaca – „Stokholmskim sindromom“. S tim u vezi, ima nešto u isti mah i morbidno i cinično-smešno u izjavi lika iz jednog filma Vudija Alena: „Želeo bih da postanem talac!“ (parafraziram). S jedne strane, šok, stres, paralisanost, jezivi strah za sopstveni život, s druge – uzbuđenje, medijska popularnost, možda potajna čežnja da se bude u centru pažnje: da jednima živ služiš kao zaloga, a da se drugi (policija, porodica) upinju da te na svaki način oslobode.
Kako objasniti opisano sklanjanje pod skute zla? Da li se izvor nevolja u izopačenim prilikama i privremeno pomućenim umovima ponekad doživljava kao zaštitnik? Da li potčinjenost stvara mazohističku sklonost „hrljenja u zagrljaj“ neprijatelju? Bilo je slučajeva otetih devojaka i žena koje su svog mučitelja počele da doživljavaju kao učitelja, mentora, kao izlaz, bekstvo od poremećenih odnosa u porodici, kući, braku, školi, na poslu ili spas od teško bolesnog društva. Pa se tako jedan haos zamenjivao drugim. Doista, u datom rizičnom kontekstu upućenost suprotstavljenih lica jednih na druge nesumnjivo rađa jake emocije: po pravilu, netrpeljivost, mržnju, ali katkad čak i ljubav začetu u okolnostima promenjene, iskrivljene svesti. Što sve dakako zavisi i od otmičara i od otetih; posredi su psiho drama, stid, poniženje, iznenadno oslobađanje nečeg potisnutog, i još štošta drugo. Pomešano.
Analogija svega narečenog i odnosa tiranske državne i nezanemarljivog broja birača koji je poduže podržavaju, njihove političke vezanosti uprkos sve lošijem životu, paralelno sa propadanjem društva – ne čini mi se (pre)dalekom. Da li je u pitanju negacija slobode u nenormalnim, nametnutim okolnostima, usamljenost pojedinaca u masi, želja da se bude uz nekog makar kakav on bio – ili je pak reč u zabludi o istinskim namerama i karakteru političkog lidera? U svakom slučaju: lažno pribežište.
Srbija je već duže vremena zakatančena država, kako u svesti brojnih, tako i u njihovoj akciji. Zatočena od političkog vođstva, ali i od sebe sâme iscrpljene komunističkom, pa nacionalističkom, a onda i onom pređašnjom, osobito tekućom a već izanđalom radikalskom diktaturom. Mi smo potčinjeno društvo koje neguje kult vođe, svaki put sve besomučnije(g) i bahatije(g). No, inertnost, vezivanje za jednu ličnost i njeno okruženje ujedno je izraz usađene fiks ideje nezanemarljivog dela građanstva o sopstvenoj i kolektivnoj nemoći, besperspektivnostii, kao i suludih ratnih i globalnih finansijskih prilika.
Građani kao „omađijani“ klijenti političkog vođstva preobrazili su se u zavedene i zalutale mušterije laži i populizma, klizeći ka pacijentima bez nade, skoro na umoru. Oni očekuju pomoć tamo gde je nema, od onoga i onih koji su suštinsko vrelo njihovih nevolja i frustracija. Sva je prilika da sličnu matricu ima i vezivanje žrtvi – u ovdašnjim prilikama podanika, birača – za političkog arhiotmičara kao izraz straha, izmanipulisanosti, neznanja, zabludelosti.
No, Srbija se – i zbog svoje jučerašnjice, još više zbog sutrašnjice – mora trgnuti i otrgnuti od puta u bezizaz i društveno beznađe. Ne sme da bude talac ni svoje neslavne bliske prošlosti – zaboravivši na svoj raniji svetski i evropski uzoran ugled – ni Kosmeta, ni Rusije, ni već bajatog političkog vođstva koje je izgubilo svaku vezu sa stvarnošću i temeljnim evropskim vrednostima, Dakako, nije uputno povoditi se ni za onim pretećim, izokrenutim „modernim“ inostranim ekstremima.
Opet, činjenica je da se u Srbiji – oduvek, i politički i geografski gledano – malo šta društveno moglo ostvariti bez uticaja, pomoći spolja. Mi smo, na kraju krajeva, kap u opštem zemaljskom moru. Bilo da su oni, ta kap i to more imali u određenom razdoblju pozitivan ili negativan predznak. No, ako smo već „slamka među vihorove“, ne smemo dozvoliti da budemo i „sirak tužni bez iđe ikoga“. (Njegoš) Bez kredibilnih i pouzdanih prijatelja u svetu.
Sve u svemu, najpre sloboda svih medija, jednakopravna dostupnost njihova svim strankama i političkim akterima – i hitni izbori na svim nivoima, uz maksimalnu unutrašnju i međunarodnu kontrolu i verifikaciju. To bi bio onaj nasušni, mirni a odlučni, početni legitiman, ogroman korak. A za tako nešto se moramo izboriti kako u postojećim institucijama – kakve god da su one – tako i vanistitucionalnim putem: masovnim uličnim i drugim protestima, paletom štrajkova, građanskom neposlušnošću, „otvorenim pismima“ domaćoj i evropskoj javnosti, moćnim a uglednim i neokaljanim inostranim faktorima, kao i čestim i neposrednim susretima s njima. Svekolikim dijalogom.
Zoran R. Tomić
