VESNICI DEMOKRATIJE NA BALKANU
Izbori i promena vlasti nakon 30 godina vladavine Mila Đukanovića u Crnoj Gori i lokalnih izbora u Bosni i Hercegovini, doneli su vesnike demokratskih promena i na ovim prostorima. Pobeda prodemokratskih snaga ne samo u Banjaluci i Bijeljini nego i u Sarajevu nad nacionalističkim strankama izniklim iz ratnih sukoba daju neki novi predznak politici. S obzirom da je mnogo šta na Balkanu, a Marks je govorio o balkanskim despotijama, u sistemu spojenih sudova, ovo daje nadu da se i u Srbiji promeni odnos političkih snaga. Pomalo je neshvatljivo da uprkos svakodnenim izlivima primitivizma, autokratije, kleptokratije u Srbiji se ne menja ništa nakon osam godina vladavine Aleksandra Vučića. Rezultati su pogubni: uništen višepartijski sistem i institucije. Kršenje Ustava ne tiče se ni onih koji su plaćeni da ga brane, Ustavni sud, ni naravno tzv. narodnih poslanika koji su postavljeni po partijskoj liniji i mahom volje jednog čoveka. Od kriminala i korupcije nema ko da brani društveni poredak, štaviše u to su uključeni činjenjem ili nečinjenjem i državni funkcioneri ali i nadležni organi, tužilaštvo i policija. Sunovrat se nastavlja, pogotovo u vremenu pandemije, gde je sve stalo. Posle lažnih izbora u junu ove godine, praktično su raspisani i novi, i to za april 2022. godine. Ali, politički sat neumoljivo otkucava, a da se ne preduzima ništa, u očekivanju da se u to uključi Evropska unija. Ocene i izveštaji su vrlo nepovoljni, pogotovo o ugroženosti vladavine prava i demokratije u Srbiji, na čemu počiva ova najprosperitenija međudržavna zajednica. Nije otvoreno ni jedno novo poglavlje o pristupu Evropskoj uniji, a za razliku od ranije prakse nema ni spremnosti da se zažmuri na kršenje demokratkih načela. Samo kao pomoć Evropska unija je projektovala devet miijardi evra za zemlje Zapadnog Balkana, ali uz jasan uslov poštovanje demokratskih vrednosti. Za Srbiju koja dve trećine svoje ekonomije bazira upravo na Evropskoj uniji, i koja je do sada donirala oko tri miilijarde evra, teško je očekivati da se usmeri na tako daleke Rusiju i Kinu, pogotovo kad se zna zanemarivanje ljudskih prava u tim državama. Međutim, iako je pokazano pravo lice vladavine Aleksandra Vučića, a neki će se prisetiti i pogubne vlasti devedesetih godina, ratova, hiperinflacije, bede i i mraka; sa svim mnoštvom sadašnjih ministara ogrezlih u korupciji, nesposobnosi i neradu, opozicija u Srbiji nikako da se sabere i ponudi konkretna rešenja. Bilo je dobrih primera u Budimpešti, Istanbulu, Ankari, a sada i u Republici Srpskoj kao i u Crnoj Gori, da se odlučnim nastojanjem ali i ljudima sa integritetom može pobediti autokratska vlast. Za sada veliki kamen spoticanja su podele u srpskoj opoziciji, posebno smetaju sujete čelnika brojnih stranaka i pokreta. Jedno od tih razdora je spočitavanje izdaje onih koji učestvovali u izborima. Za Šabac, na primer, bilo je jasno da pre svega veliki broj građana ne želi da preda lokalnu vlast SNS. Videlo se šta su naprednjaci učinili od prestonice, od „Srpske Atine“ kao i u svim ostalim opštinama i gradovima, izuzev u pet lokalnih samouprava gde nisu na vlasti. Kao da se čeka da sve prebleme reši Evropska unija, da ova naprednjačka vlast padne sama od sebe. A vreme prolazi. Pokazalo se da ni Ivica Dačić, kao predsednik Skupštine Srbije, nije toliko spreman da učestvuje u preko potrebnom dijalogu, kao i novoizabrana ministarka Gordan Čomić kojoj osporavaju autoritet, a upravo je na čelu Ministarstva za dijalog. Osnovni zahtevi opozicije su oslobađanje medijskih javnih servisa i uslovi za fer i poštene izbore, odnosno kontrola međunarodnih institucija. To za sada nije ni u povoju razmišljanja naprednjaka, pogotovo Aleksandra Vučića. To je bilo vidno nedavnim izlivima besa, mržnje, gneva, potcenjivanja, i to pokazuje koliko mu je zapravo stalo do nekih iole pristojnih demokratskih načela. A šanse za neku drugu i bolju Sbiju postoje, zato što od ove vlasti malo šta može da bude gore, samo je važno da opozicija pokaže da može drugačije i bolje. Nije istina da nema novih i kvalitenih ličnosti, samo je potrebna čvrsta volja da se postave jasni kriterijumi i obaveze za učešće u političkom životu. Ne da politika bude ratni plen i deoba povlastica, nego ozbiljan i predan rad na boljitku čitavog društva. U svemu ovome začuđuje ćutanje onih koji su dužni da promišljaju srpsku stvarnost, od velečasnih članova SANU, od kojih se na prste jedne ruke mogu nabrojati oni koji kritički sagledaju propast Srbije, do više od 50.000 pravnika, na desetine hiljada univerzitetskih i drugih profesora, umetnika, novinara… I Domanović bi se postideo ovakve Srbije – Stradije.
Dragan Eraković