U tradicionalno podeljnoj Srbiji i deveti maj različito je značio građanima i građankama. Pobeda protiv fažizma obeležena je u Beogradu pod slovom Z (latinično), što svakako znači punu podršku Rusiji u agresiji na Ukrajinu, a nekako skrajnuto beleži se i Dan Evrope. Poznato je da Srbija i ne ume baš da se snalazi u svetskim i evropskim turbulencijama. Iako je bila pobednica i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, konačnica je porazna. Pa tako posle pada Berlinskog zida, 1989. godine, kada su članice Istočnog bloka pohrlile u Evropsku zajednicu, Srbija je otpočela neke svoje ratove. Opredelila se za nacionalistički „dugi marš“ Slobodana Miloševića, iako su tadašnji premijer SFRJ Ante Marković i cela zemlja imala impresivne rzeultate: smanjen dug sa 21 na 13 milijardi dolara, ponuđeno je članstvo u Evropskoj uniji i američka ekonomska pomoć, ali je Srbija krenula na put bez povratka… A to su devedesetih bili ratovi, najveća hiperinflacija u istoriji, izgnanstvo iz Ujedinjenih nacija, mrak i restrikcije struje, nedostatak mleka, brašna, benzina i sličnog… Posle Petog oktobra 2000. Srbija je imala BDP od svega šest milijardi dolara. S druge strane zemlje iz bivšeg Istočnog bloka zabeležile su skokoviti rast. Poređenja radi radnik „Zorke“, pre pada Berlinskog zida, mogao je da ode u Čehoslovačku na zimovanje, da sa sto nemačkih maraka podmiri brojne račune, a to je bila i plata inženjera u toj državi koji je, eto, taksirao tog radnika “Zorke”. Danas brojke govore da je Češka, sa deset miliona stanovnika, dostigla 93 odsto proseka Evropske unije, odnosno oko 40.000 evra po stanovniku. Ukupan BDP 430 milijardi vera. Nešto slabija je Slovenija sa 89 odsto proseka Unije i BDP-om od 75 milijardi evra, i to sa dva miliona stanovnika. A govorilo se da će „bečki konjušari“ gladovati kad nema pšenice iz Srbije. Uzgred Srbija je na 43 odsto proseka Evropske unije. Pamćenje nije kvalitet koji se traži u Srbiji. Zaboravilo se da je do 2008. godine, kada je počela Svetska ekonomska kriza, Srbija imala rast BDP prosečno 6,1 odsto, i dosegao do 53 milijardi evra. Toliki je BDP i danas, za ovih deset godina naprednjačke vlasti. Naravno, imajući gotovo sve poluge informisanja i propagande ova vlast govori o neverovatnim uspesima, „ekonomskom tigru“, a rast BDP bio je nešto veći od tri odsto. Ekonomija je neumoljiva i po određenim parametrima Srbija je jedino uspešnija od Albanije, Makedonije i Bosne i Hercegovine, a Crna Gora tek neznatno bolja. I dok se u drugim zemljama vlast bira po uspešnosti i kvalitetu, u Srbiji su poslednji izbori pokazali da ovde vladaju neka druga pravila i usmerenja. Jeste se kralo, jeste da je bila medijska blokada za opoziciju, jeste da nema vladavine prava, poštovanja Ustava, da je vlast srasla sa mafijom, ali to opet nije rezultiralo otporom građanske i evropske Srbije. Štaviše, nezamislivo da ovde ruski predsednik Vladimir Putin ima procentulano znatno više pristalice nego u svojoj domovini, a psiholozi imaju da se ozbiljno zabrinu za mentalno zdravlje građana i građanski Srbije jer gde se to zagubilo složeno, patriotsko osećanje da se voli svoja domovina iznad svega. Porazno je što prema anketama svega 35 odsto građana i građanki Srbije su za članstvo u Evropskoj uniji, a čak 44 odsto protiv. Matematika kaže da je Evropska unija donirala Srbiji četiri miijarde evra, da se iz pretpristupnih fondova obezbeđuje oko 200 miliona evra godišnje, i da se oko dve trećine robne razmene obavlja sa Evrospkom unijom. Uz to Evropska unija je ubedljivo vodeća u svetu po vladavini prava, političkim i medijskim slobodama, socijalnoj i ekološkoj svesti. Onda, zaista, treba staviti prst na čelo kad se toliko voli Istok, Rusija i Kina!?
Dragan Eraković