Postoji stvarnost. Nezavisno od nas. Mi živimo u toj stvarnosti. Bilo da je priznajemo, bilo da je ne priznajemo. U stvarnom životu se ta stvarnost ozbiljno shvata, iz prostog razloga zato što je podložna zakonima koji su nepromenjivi. Bilo da su to zakoni fizike, bilo hemijski ili biološki zakoni. Oni koji imaju iole zdravog razuma, prihvataju to i žive u skladu sa tim. S druge strane imamo one koji ne priznaju nikakve zakone, one koji misle da je svet njihova volja i predstava i koji to svoje viđenje nameću svima oko sebe. Takvi ljudi se, u skladu sa narcističkom osnovom savremene civilizacije, posmatraju kao heroji duha. Duha ovoga sveta. I oni vladaju. Naravno, pošto mogu da nametnu svoje viđenje stvarnosti samo onima koji su slabiji od njih ili onima koji se slažu sa njima (iz raznoraznih razloga), njihovo viđenje ima važnost samo dok ne dođe u sukob sa nečijim viđenjem koje je, u tom trenutku, snažnije ili sa samom stvarnošću. A susret takvih viđenja sa stvarnošću uvek se završava katastrofom. Katastrofom u kojoj, obično na početku, stradaju nevini. Katastrofom koja nam pokazuje svu laž nametnutog viđenja stvarnosti. A mi smo svedoci. I to lažni. I bićemo lažni svedoci sve dok i sami ne stradamo. Ili dok ne priznamo sebi da je naša percepcija stvarnosti pogrešna (bolesna) i dok ne počnemo da se lečimo. Ili, crkvenim rečnikom, dok se ne pokajemo. Što je prilično slično, ako ne isto. Lečilišta, lečilišta, a ne „ružičaste“ naočare!
Jovica Radović
