Zapisi iz pomračenog grada, četiri godine kasnije
U Šapcu je pre četiri godine osvanuo zid. Ne bilo kakav zid, već zid srama. Na njemu nisu bila imena nasilnika, begunaca, ratnih zločinaca ili mafijaških bosova već advokata, novinarke i maloletnog deteta. Da, deteta. Maloletnika. U gradu koji voli da se zaklinje u pristojnost, kulturu i „šabački duh“. I, sad, ako vam ovo ne diže kosu na glavi, problem više nije u sistemu, nego u vama.
Na tim plakatima, poternicama, stajalo je „Traže se“! Ne „optužuju se“. Ne „sumnjiče se“. Već traže se! Kao divljač. Kao meta. Kao signal da je lov otvoren i da je u toku. Kao da je neko pustio džukele sa lanca i dao im slike mete, fotografije, kvalifikacije, presude bez suda. Aleksandar Mijailović, „konsiljere batinaša“. Isidora Kovačević, „medijski pokrovitelj batinaša“. Veljko Anđelić, označen kao kriminalac. Na plakatima je pisalo „Traže se“. Ispod nagrada? „Miran san Šapčana“. Falilo je samo: živi ili mrtvi. Mafijaški potpis, ali bez hrabrosti da se napiše ime.
I, to nije bila politička poruka. To je bio poziv na linč. Posebno treba ponoviti, glasno i jasno, dok ne zaboli: jedno od imena bilo je ime maloletnika. Deteta. U državi koja na papiru ima zakone, konvencije, institucije i moralne propovednike po televizijama, “Za našu decu”!?. U stvarnosti, ima samo zidove i lepak.
To nije bio lapsus. Nije bio incident. Nije bila greška. To je bila poruka. Jasna, prljava i kukavička.
Pitanja za Policijsku upravu Šapca
- Preduzete radnje
-Koje je konkretne operativne i istražne radnje policija preduzela po prijavama o pojavama poternica u gradu?
-Da li su obavljeni razgovori sa više lica, pregledane sigurnosne kamere, izvršene provere štamparija i objekata iz kojih bi materijal mogao poticati?
- Identifikacija izvršilaca
-Da li je policija identifikovala osobe koje su fizički lepile plakate po gradu?
-Ako nisu identifikovane, koje prepreke su sprečile utvrđivanje njihovog identiteta?
- Veza sa drugim slučajevima
-Da li policija utvrđuje moguće veze između pojavljivanja prvih poternica, raspisivanja poternice za načelnikom policije i kasnijeg objavljivanja umrlice Aleksandru Deliću?
-Da li se ovi događaji tretiraju kao povezani ili kao odvojeni incidenti?
- Procena bezbednosti
-Da li je policija vršila bezbednosnu procenu rizika za lica koja su bila targetirana na spornih poternicama?
-Ukoliko jeste, koje mere su predložene ili preduzete?
- Unutrašnja kontrola / nadzor
-Da li je unutar policije sprovedena neka vrsta interne provere, imajući u vidu da su se u javnosti pojavile informacije o poternici koja se odnosila na visokog policijskog funkcionera?
-Ako jeste, koji su rezultati tih provera?
- Dalji koraci
-Koje korake policija planira u narednom periodu kako bi se razjasnila pozadina slučaja i obezbedila sigurnost građana?
Poruka da u ovom gradu možete da budete javno obeleženi bez suda. Da vam se ime može zalepiti na banderu kao meta. Da maloletno dete može biti proglašeno kriminalcem bez ikakvih posledica po one koji su to uradili. Poruka da je linč dozvoljen ako je politički koristan.
I šta se desilo posle?
Ništa.
Nema nalogodavaca.
Nema finansijera.
Nema štamparije.
Nema organizatora.
Nema čak ni dobrog izgovora.
Četiri godine kasnije, znamo li ko je naredio? Ne.
Ko je platio? Ne.
Ko je štampao? Ne.
Ko je organizovao? Ne.
Znamo samo jedno: niko nije odgovarao.
Jedan jedini čovek, sitni izvršilac, sitna riba, poslužio je kao smokvin list i bio je optužen za lepljenje plakata. Oslobođen. I to je to. Kraj. Zavesa. Tišina. Policija je ućutala. Tužilaštvo se zakopalo. Grad je progutao jezik. Kao da su plakati sami izrasli iz betona, kao pečurke posle kiše. Kao da se ništa nije desilo. Kao da nije zalepljena poternica za pravnu državu.
Pitanja za Osnovno javno tužilaštvo u Šapcu
- Status postupka
-Da li, nakon pravosnažne oslobađajuće presude, tužilaštvo nastavlja istragu u predmetu pojavljivanja spornih poternica u Šapcu?
-Ako da, u kom tatus se istraga trenutno nalazi?
- Nalogodavci i organizatori
-Da li je tužilaštvo identifikovalo bilo koje lice koje bi moglo biti povezano sa naručivanjem, finansiranjem, štampom ili distribucijom spornih materijala?
-Da li postoje osumnjičeni ili lice u svojstvu građanina saslušano u vezi sa tim?
- Dokazni material
-Koje vrste veštačenja i drugih radnji su preduzete radi utvrđivanja porekla spornih plakata?
-Da li je izvršeno veštačenje papira, štampe, nalepnica ili drugih fizičkih dokaza?
- Zaštita lica sa poternica
-Da li su lica čije su fotografije bile istaknute imala status oštećenih u postupku?
-Koje mere zaštite im je tužilaštvo omogućilo tokom trajanja postupka I da li se te mere nastavljaju I nakon oslobađajuće presude?
- Komunikacija sa drugim institucijama
-Da li je tužilaštvo u ovom predmetu tražilo saradnju od drugih državnih organa, službi ili institucija?
-Ukoliko jeste, kakvi su rezultati te saradnje?
- Dalji koraci
-Planira li tužilaštvo pokretanje novih istraga ili spajanje ovog predmeta sa drugim predmetim
A istina je jednostavna i ružna: institucije nisu zakazale one su se sklonile. Napravile su korak unazad i pustile da se prljavi posao završi sam od sebe. Jer u Srbiji nije problem štampati poternicu. Problem je postaviti pitanje: ko ju je naručio?
I nemojmo se lagati: ovo nije nerešen slučaj, ovo je nerešavan slučaj. Jer da bi se rešio, neko bi morao da pogleda iznad sopstvene plate, fotelje i partijske knjižice. A to je u Srbiji teže nego pronaći DNK na poternici.
Najodvratnije u svemu nije ni sama poternica. Najodvratnije je normalizacija. Sleganje ramenima. Komentari tipa „ma znaš kakav je Šabac“, „nije to ništa novo“, „ne treba dizati prašinu“. Tako govori društvo koje je već izgubilo kičmu i sada se čudi što puzi.
Jer kad prođe poternica za novinarku sledeća je za svakoga ko postavi pitanje.
Kad prođe poternica za advokata sledeća je za svakoga ko se usudi da brani.
Kad prođe poternica za dete onda je sve prošlo.
Nagrada „miran san Šapčana“ zapravo je precizno formulisana. Mirno spavaju oni koji su ovo naredili. Mirno spavaju oni koji su platili. Mirno spavaju oni koji su ćutali u institucijama. A nemiran san imaju samo oni koji još uvek veruju da ovo društvo može da se pogleda u ogledalo.
I zato ovo nije tekst o prošlosti. Ovo je opomena za budućnost. Jer ako se poternice mogu lepiti bez kazne, onda zakon postoji samo kao dekor, a istina kao smetnja.
I zato ovo nije priča samo o Šapcu. Ovo je priča o zemlji u kojoj se novinari proglašavaju saučesnicima, advokati kriminalnim savetnicima, a deca kriminalcima bez ijednog dokaza. Ovo je priča o društvu koje se pravi da ne vidi, jer je lakše gledati u pod nego u sopstveni kukavičluk.
Nagrada „miran san Šapčana“ nije nikada isplaćena. Ali, da li miran san imaju oni koji su ovo smislili? Oni znaju da sistem radi za njih. Ili još gore da ne radi ni za koga.
A mi?
Mi smo pristali da zaboravimo.
Da pređemo preko toga.
Da se pravimo da je to bila samo „ružna epizoda“.
Nije. To je bila generalna proba. I ako tada niko nije odgovarao, pitanje nije da li će se ponoviti već ko je sledeći na zidu.
Jer gde poternice prolaze bez kazne, istina postaje begunac.
U takvom gradu, u takvoj državi, ne traže se kriminalci. Traži se poslušnost.
Neka pamet i razum pobede! Da mislite a ne da verujete!
Ivan Kovačević