NOVE KNJIGE
Dr sci. med. Marko A. Marković (1934), specijalista pedijatrije i mr sci. med. psihoterapije, kao penzioner sasvim se posvetio pisanju i nekadašnji hobi 1999. godine pretvorio u „zanimanje“. Objavio je već petnaestak knjiga, a pre izvesnog vremena i „Sonetni venac Novaku Đokoviću Nolu“. Knjižica ima dvadesetak strana i izdanje je „Grafike Šabac“. Čine je uvodni sonet i „Magistrale sonetnog venca Novaku Đokoviću“, ukupno 16 pesama od po 14 stihova, a delo autora je i kompletan dizajn.
Sonet karakterišu četiri strofe, od kojih prve dve imaju po četiri a druge dve po tri stiha koji se rimuju. Tu formu je u XIV stoleću utemeljio Frančesko Petrarka, kroz dugačku ljubavnu povest „Kanconijer“. Sijenska akademija je u XV veku osmislila sonetni venac od najčešće 15 soneta upućenih jednoj osobi, a u prvim decenijama XIX stoleća na jugoslovenskom tlu utvrdio ga France Prešern. Slavni Italijan je sonetno pevao svojoj platonskoj dragani Lauri Nives, a začetnik modernog slovenačkog jezika i autor pesme koja je državna himna Slovenije neuzvraćenoj ljubavi Juliji Primic.
Šapčanin Marko A. Marković svoj sonetni venac obojio je rodoljubljem i u sonete spleo lično divljenje i poštovanje prema prvom reketu sveta. Kroz strogu pesničku formu, koja je već vekovima izazov za pesnike, u 64 strofe nanizao je uspehe Nola Nacionale, analizirao njegova ljudska činjenja i patriotska dela, i sve ih „u amanet za srpstvo ostavio“. Kroz sonete u nizu izneo je i žal što živimo u svetu u kojem je greh biti Srbin, a našeg tenisera uveo je u „božansku klasu“ i stavio mu auru „vožda Karađorđa dičnog“.
Novak je za pesnika „planetarni idol“, balkanska „perjanica“, dobročinitelj, sportski div, ambasador svoje zemlje, posvećenik sportu i uzor deci sveta. U njemu se „magma srpskog roda krije, Karađorđev koren i duh Šumadije“. „Akordi reketa poput harfe bruje/ A sve to se svuda po planeti čuje,/ Vitez iz Srbije ume da vojuje“.
Tvoj reket je moćno dleto i paleta,
U tvojim rukama instrument je pravi,
Sa njime se snuje u noći na javi,
Sa njime se može na put oko sveta.
Tako peva dr Marković, i trinaest od četrnaest soneta sonetnog venca počinje poslednjim stihom prethodnog. Tih 14 stihova, međutim, ne grade poslednji – petnaesti – poznat kao magistrale ili majstorski sonet. Njegov sonetni venac nema ni „napredni oblik“, koji uključuje akrostih. A istrajavanje na zahtevnoj lirskoj formi kakav je sonet, u autobiografskim „Odisejama“ ovako je objasnio: „Iz poštovanja i zadivljenosti pred lirom Dučića i Prešerna, rado sam se utiskivao i sonetno lirsko … Moje sonetne Odiseje su poput vojvođanskih nesagledivosti u ravni Save, Dunava i Tise … Ponekad su poput beskraja prerija i epskog prostranstva …“.
Poznati šabački lekar ispleo je na desetine sonetnih venaca. Objavio je: „Ne dam“ i „Kad je najteže“, zbirke likovnih soneta, „Sonetni venac maturantima iz 1953. godine“ i „Sonetne vence Majci i Lazi Lazareviću“. Venac soneta o Tršiću štampao je u autobiografskoj knjizi „Pastirske odiseje života“ (Šabac, 2019). Ima i više od 30 neobjavljenih rukopisa, a među njima su: „Sonetni kalendar“, 366 soneta posvećenih svakom danu u godini, „Azbučnik sonetnih venaca“, na 450 strana, „Sonetni venac grožđu i vinu“, „Najbolji soneti“, „Soneti Društvu prijatelja Hilandara“, „Sonetni venac Šapcu“, „Sonetni venac Jani“, „O majko majko, Sonetno majci“ i „Sonetni venac bilju“.
Prvenac dr Marka Markovića bio je „Bukvar detinjstva“, a potom je objavio još devet knjiga. To su: „Suza neba“, „30 godina Sekcije ‘Detinjstvo deci’“, udžbenik „Telesni razvoj i zdravstveno vaspitanje“, „Azbučnik otpornosti – imuniteta“, „Srbi … Sad ili nikad“, „O druže mili … Đakovanje Milića od Mačve“, doktorsku disertaciju „Vapaj za životom/ Pokušaj samoubistva dece“, „Svet izvan sveta, Japan“, „Aura Hilandara“.
Dr Marko Marković, osim po peru, poznat je i kao borac za negovanje tradicije, za „emocionalno skladne porodice“, za zdrav život i zdrav Šabac. Bio je i promoter lekovitosti Cera i Save i ekolog mnogo pre „zelenih“, a inicijator i osnivač šabačkog Društva prijatelja Hilandara i Ambulante milosrđa „Sveti Luka“.
Ž. Vojinović
