(osvrt na predsednikovo mnjenje o zakonu roditelj-negovatelj)
Siromaštvo i nemogućnost rada u našem javnom govoru sve češće se tretiraju ne kao socijalna činjenica, već kao moralna sumnja. Onaj ko ne radi, ili ne može da radi, ne posmatra se pre svega kao neko kome je potrebna podrška, već kao neko koga treba proveriti, ograničiti i držati pod nadzorom. Taj pomak nije samo ekonomski ili administrativni, on je duboko etički.
U tom kontekstu nije nebitna ni ranija predsednikova izjava da mu je jedna od omiljenih knjiga Protestantska etika i duh kapitalizma Maksa Vebera. Jer upravo u toj tradiciji nastaje logika po kojoj se materijalni uspeh čita kao znak vrline, a neuspeh kao posledica ličnog moralnog nedostatka. Bogatstvo postaje nagrada, siromaštvo kazna. Ako ne Božija, onda bar zaslužena.
Ta logika, ma koliko nastala u specifičnom istorijskom i verskom kontekstu, danas funkcioniše kao sekularna dogma: ko je siromašan, taj verovatno nije dovoljno radio; ko traži pomoć, taj je potencijalni zloupotrebljivač. Socijalna politika se više ne zasniva na poverenju i solidarnosti, već na preventivnoj sumnji.
U jednom od svojih mnogobrojnih obraćanja, sinoć, predsednik kaže:
„Razumemo roditelje koji imaju bezbroj muka.“
A odmah zatim dodaje:
„Ali moramo da ograničimo, jer će doći do bezbroj zloupotreba… baza bi se širila na ljude koji ne žele da rade.“
To „ali“ nije tehnička ograda. To je moralni zaokret.
Jer ono što ta izjava zapravo govori jeste: Vaša patnja je stvarna — ali nije dovoljna da nadjača naš „strah“ od prevare. Država, a to je u našem slučaju predsednik, ne kaže: „Nemamo novca, ali ćemo naći način.“
Ona kaže: „Imamo sredstva, ali ne znamo kome da verujemo.“
A to više nije fiskalni problem. To je kriza poverenja.
U etičkom smislu, prioriteti su invertovani: umesto da se sistem gradi tako da razlikuje stvarnu nemoć od zloupotrebe, sumnja se unapred prebacuje na one koji su već u najslabijoj poziciji. Potencijalna nepravda prema sistemu postaje veći problem od stvarne nepravde prema čoveku.
Posebno je problematično što se ova logika, već duže vreme i gotovo neprimetno, preliva i u crkveni diskurs. Umesto jevanđelske pretpostavke da je čovek vredan pre svega zato što jeste čovek, sve češće se čuje jezik „zasluge“, „odgovornosti“ i „samokrivice“. Duh podvižništva se zamenjuje duhom efikasnosti, a milosrđe se pravda tek nakon što prođe administrativnu proveru.
Tako se solidarnost pretvara u uslovnu kategoriju.
U pomoć koja se daje sa rezervom. U brigu koja počinje od sumnje, a ne od poverenja.
A društvo koje polazi od sumnje prema slabima ne postaje pravednije. Ono postaje samo hladnije.
Jovica Radović
