Zašto građani Šapca svoje probleme rešavaju kod partijskih poverenika, a ne u institucijama koje za to plaćaju?
Postoji jedna rečenica koja savršeno opisuje stanje stvari u Šapcu: „Dođite u stranku da vam rešimo problem.“ Ne u gradsku upravu. Ne u centar za socijalni rad. Ne u inspekciju, sud, javno preduzeće ili kancelariju koja se finansira novcem svih građana. Ne, nigde od toga nego baš u stranku.
Objava Gradskog odbora SNS Šabac na facebook stranici ne govori o „otvorenosti“, kako bi autori želeli da verujemo nego govori o potpunoj kapitulaciji institucija i o normalizaciji političkog poniženja građana. Kada partijski poverenik „prima građane“, to ne znači da je vlast bliska narodu već to znači da je grad Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka, sklonjen u stranu, a da je Srpska napredna stranka zauzela njegovo mesto.
Koliko čovek može da bude nesrećan, neprosvećen, jadan i bedan pa da poveruje da problem koji ima može biti rešen u stranačkim prostorijama SNS-a i da to može učinini neko poput: Nenada Miškovića, Jelene Pavlović ili onog šarlatana Riste Ristića. Ali kako to da Dr. Aleksandar Pajić, gradonačelnik Šapca i Nikola Begović, direktor JKP „Vodovod“ građane primaju u stranačkim prostorijama a ne u svojim kancelarijama. Ne čini li vam se da tu nešto baš, baš ozbiljno „smrdi“?
Jer, hajde da budemo pošteni: ako problem možete rešiti samo u prostorijama političke partije, onda to više nije problem administracije, to je problem slobode. To je problem ucene. To je poruka da bez stranačke milosti nema prava, bez slike sa funkcionerom nema rešenja, bez klimanja glavom nema pomoći.
Koliko puta građanin mora da proguta dostojanstvo da bi shvatio da mu se ne nudi pomoć, već lojalnost u zamenu za mrvice? Koliko puta mora da čuje da je „snaga u ljudima“, dok mu se istovremeno poručuje da kao pojedinac bez partijske knjižice ili veze ne vredi ništa?
Ova praksa ne ponižava samo onoga ko dolazi „po pomoć“, ona ponižava sve nas. Jer institucije nisu privatna imovina političkih stranaka, nisu dekor koji se zaobilazi kada je zgodnije igrati ulogu dobrotvora. Institucije postoje upravo zato da građanin ne bi morao da moli, da se dodvorava i da zavisi od nečije dobre ili loše volje.
Kada stranka na vlasti glumi socijalnu službu, sudiju, inspektora i ombudsmana to nije snaga, to je priznanje da sistem ne funkcioniše. A kada se to predstavlja kao uspeh i „politika rezultata“, onda smo već duboko u zoni političke manipulacije.
Najopasnija poruka ovakvih tekstova nije u onome što piše, već u onome što se podrazumeva: ćuti, dođi, zamoli, možda ti se posreći. I to je suština problema. Građanin koji veruje da mu problem rešava „neko iz stranke“ prestaje da bude građanin i postaje podanik.
Zato ovo nije pitanje jedne objave na Fejsbuku. Ovo je pitanje koliko smo kao društvo posrnuli i spremni da prihvatimo da je stranačka kancelarija važnija od gradske institucije, a partijski poslušnik moćniji od zakona.
Ako je budućnost u kojoj se hvale „još ubedljivije pobede“ zasnovana na obespravljenim i poniženim građanima, onda to nisu pobede, to su samo dokazi da je grad zamenjen strankom a da se od nas očekuje da na to još i aplaudiramo.
I, sad, na kraju, moram da postavim nekoliko logičnih pitanja:
- Kako je vlast uspela da normalizuje političko poniženje građana i pretvori partijsku kancelariju u zamenu za gradske institucije?
- Da li su otvorena vrata SNS prostorija dokaz zatvorenih institucija i sistema zasnovanog na lojalnosti, ne na zakonu?
- Zašto „briga o građanima“ u praksi znači ucenu i zaobilaženje institucija?
- Da li se to građanin nalazi između poniženja i obećanja u sistemu u kojem pravo zavisi od političke volje?
RAZMIŠLjAJTE… NE VERUJTE… ĆUTANjE NIJE NEUTRALNO!
Ivan Kovačević
