NOVE KNJIGE – Ivana Nikolić Bogićević
Kultno mesto moje generacije, u vreme naše mladosti, bila je, i danju i noću, kafana ‘Ženeva’, nadomak šabačke železničke stanice. Tu je moglo da se i prezalogaji, a u hladnim danima i da se ogreje uz peć bubnjaru. Prohujala je naša mladost, naša voljena ‘Ženeva’ dugo je bila zaboravljena. Pre nekoliko godina, vraćajući se sa Starog grada, zaobilaznim sokakom, ‘Ženeva’ ponovo otvorena, promenjenog naziva ‘Moto klub Čivija’. Pitam bajkere da li je slobodan pristup? Slobodan! Od tada, skoro svakodnevno, idem tamo na kafu, kad je lepo vreme – za stolom ispod starih lipa, te i sam postadoh član družine bajkera. Tu sam upoznao i Ivanu Nikolić Bogićević. Jednom, prekinula je ćutanje, prišla mi je, studira engleksi, čula je da sam nekada i ja, i piše pesme, čula je za moje. Pa da joj pomognem, priprema knjigu. Rekao sam joj da se ne povodi vrednovanjem ili nevrednovanjem od strane drugih. Kad sam studirao i našu književnost, profesori su, po partijskoj direktivi, ovlaš prelazili preko dela Isidore Sekulić, Miloša Crnjanskog i Bore Stankovića, Isidora je religiozna, Bora – lokalpatriota, Crnjanski monarhista. A Isidoru nije vrednovao ni Skerlić, čuveni književni kritičar. U inat tome, priklonio sam se ‘ocrnjenim’ piscima, pisao monografije o njima. Ivani sam rekao i ono što su i meni, svojevremeno, moji nezavisni izdavači Slobodan Mašić – Nova/Beograd, i Ivan Kovačević -Zaslon/Šabac: piši o čemu želiš, i kako umeš. Ako lektori i recenzenti umešaju prste delo više nije u potpunosti tvoje. Ako literata nije sposoban da tako piše, neka se mane olovke i papira. Nije dugo prošlo, Ivana mi ponovo prilazi. Poslušala je moj savet, objavila je knjigu pesama ‘Smrt i Život, Ljubav’, bez lektorisanja i recenzija, samo s kratkim ličnim obraćanjem čitaocima, i dobronamernim, i nedobronamernim, i onima kojima nije do poezije.
Promocija knjige održana je u ‘Moto klubu Čivija’, sastajalištu bajkera, jer Ivana je odrasla s bajkerima, otac joj je bio bajker. Svoj trodelni pesnički prvenac, svoje duhovno čedo, Ivana Nikolić Bogićević, namenila je svom preminulom ocu, bajkeru: ‘Ne držiš me više na svom krilu i na dlanu/ neće te biti ni u jednom mom danu’. I pita se: Gde se mrtvi kriju? Mogu li da nas vide i čuju? I obraća se Ocu: Da li me osećaš? Da li me se prisećaš? Možeš li da mi daš neki znak. Potrudi se svom snagom, u životu si bio jak. Potom, pesnikinja stihom uranja u suštinu Života: Život je pad i uspon, oseka i plima. Osim pesama o smrti i životu, tu su pesme i o ljubavi ali i o razmišljanja o životu posle života, jer Ivana iskreno kaže: Živim u tri različita sveta! Prvi njen svet je topao i miran, drugi je paranoičan, a treći je brzina, koja puca i bukti kao raketa. Uostalom, svako od nas živi u ova tri sveta, jer svi smo isto, po Svetom pismu od Boga, po Darvinu – od homosapijensa, po futuristima – od Vanzemaljaca. Nemiri i nadanja, svetlost i tama, pokašto i misterije i metafizika života, i onoga šta nas čeka posle smrti, nisu samo lična posvećenost Pesnikinje, nego i naše ‘dvoumice i nedoumice“. Po Pesnikinji, besmisleno je nepostojanja iskrenog dijaloga, u kome neće biti potezanja teških reči, jer takvo ‘potezanje’, unosi zlu krv, i neminovno dovodi do obrušavanja ljubavi i Raja u nama i oko nas, ali i ćutanje stvaranja prostor za širenje mržnje i Pakla takođe u nama i oko nas. Pesnikinja je ‘hrabrost što se istine ne boji’, i glasom velikih zvona poziva da se manemo laži i ćutanja, da budemo iskreno jedni uz druge, jedni za druge, u dobru i u zlu. Pa nam kroz sve svoje pesme, i one na engleskom, a posebno kroz poemu ‘Govori’ kaže: Govori, prekini tišinu, izgovori, govori, da mi se srce od tišine odmori!
Piše književnik Ivan Glišić
