Osamdeset godina od oslobođenja Šapca
Sve do 2000. godine Šabac je slavio 23. oktobar kao Dan oslobođenja, i tim povodom su davana i najznačajnija priznanja grada. Stradao je Šabac, ne toliko kao u Prvom svetskom ratu, ali je tokom okupacije ubijeno oko dve hiljade stanovnika. I kada se već toliko očekivala velika i lepa sloboda, pokazalo se da „ona nije pevala kao što su sužnji pevali o njoj“. Ubrzo nakon toliko očekivane slobode došle su masovne represije pobednika. Bilo je tu kolaboracionista i saradnika okupatora, ali se desilo da su stradali i brojni građani, i to bez suda i dokaza. Simbol toga je i železnički most, gde su odvođeni neprijatelji države, najčešče ubijani maljevima i bacani u Savu da im se ni grob ne zna. Posle više od pola veka ćutanja i skrivanja ovih zločina demokratska Skupština opštine 2000. obelodanila je nepočinstva, a na inicijativu dr Živka Topalovića i sveštenika Vojislava Petrovića osnovano je društvo „Most“ koje je izdavalo istoimeni časopis. Podignuta je i crkva pokajnica u blizini mosta, a prema nekim procenama u ovim „čistkama“ stradalo je oko dve hiljade ljudi. Naravno, tu su i njihove porodice, jer ne samo da su gubili živote već i imovinu, obeleženi gubitkom građanskih i drugih prava.
Za ovih osam decenija Šabac se umnogome izmenio, postao ekonomski, kulturni i centar brojnih događanja u Mačvanskom okrugu. Posle promene demokratske vlasti u Srbiji, slovio je, do 2020. godine, za jedini slobodni grad. Ovde je, na primer, izgrađeno jedino funkcionalno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda u Srbiji, među prvima se rešilo pitanje prikupljanja otpada na celoj teritoriji grada, ovde su građani u mesnim zajendicama odlučivali o novcu od poreza, Šabac je preporučivan od „Fajnenšal tajmsa“ za dobre investicije… Četiri godin kasnije grad se učamio u sivilo naprednjačkih gradova i opština, gde se građani malo šta pitaju. Iako po Ustavu nosioci najviše, suverene vlasti, građani to nisu ni u kom slučaju. O postavljanju gradonačelnika i narodnih poslanika pita se jedan čovek kao i o svim najvažnijim pitanjima, na primer o izgradnji bolnica ili puteva. Mesne zajednice ne odlučuju ni o čemu, a gradska vlast radi po partijskim principima, često bez ikakvog znanja građan. Pa tako dve godine se ćuti da protrojenje za prečišćavanje otpadnih voda ne radi, a uredno se naplaćuje od građana, postavljaju partijske ljude bez potrebnog znanja i iskustva na osetljiva mesta, ili olako se daje dozvola za skladištenje opasnog otpada.
Naprednjačka vlast sasekla je i važnu demokratsku kariku gušenjem slobodnih medija, pa je tako ugašen Radio i TV Šabac. U ovoj Evropi, posle sloma fašizma, sloboda mišljenja, govora, i uopšte ljudske sloboda dostigle su najviši nivo, ali je nekako upitno gde je tu Srbija, pa i ovaj grad, kad toga nema pod naprednjačkom vlašću.
Naravno, sloboda neće doći sama od sebe, ona se osvaja, a ovde predugo.
D.Eraković
