U naslovu je preveden slogan: “Liberte, egalite, fraternite“ , opštepoznato nasleđe Francuske revolucije (1789 – 1799.).
Ove tri reči stubovi su društva u kakvom bih voleo da živim. Valjda u tome nisam usamljen. Znam da nisam.
Francuska buržoaska revolucija trebala je da bude početak nekog novog, boljeg doba. Da li se to zaista i desilo, da li čovečanstvo za tako nešto ima potreban kapacitet? Odgovor ne znam , ali ako bih morao da se izjasnim, pre bih rekao da nema.
Verujem da sve što trenutno kod nas pa i u celom svetu valja ili ne valja, jeste u dubokoj vezi i saglasju ili nesaglasju sa stepenom razumevanja, uvažavanja i čuvanja ovog tako lakonski izgovorenog i nezaboravnog slogana.
Deluje nestvarno, samo tri reči.
Ne osećam se slobodno, u ime mnogih.
Jednakost prvenstvano shvatam kao ravnopravnost, koje takođe mislim da nema tamo gde je najvažnija.
Bratstvo, zar ima nešto što bi nas više vezivalo, nas obične, jednostavne ljude, od istog jezika i susedstva.
Da li je potrebno obrazlagati i braniti prethodno izgovoreno. Mislim da je svima jasno, a oni koji kažu da im nije jasno, ubeđen sam, samo se to prave.
Svakog jutra se budim i iznova čudim nepoštovanju, brisanju, pa čak i ismevanju ove tri reči. Najviše u ime onih koji tek počinju život u takvom ambijentu. I u tome, znam, nisam usamljen.
Nije važno ko je kriv, ni da li je negde drugde lošije ili bolje, važno je samo da nekako i napokon razumemo ukupnu štetnost nepoštovanja ili blagotvornost poštovanja tog čuvenog i revolucionarnog, sada već davno izgovorenog slogana. Sloboda, jednakost, bratstvo.
Mislim da za to razumevanje nisu potrebna neka nemoguća materijalna ulaganja, niti neka druga pamet, neko drugi.
Potrebno je samo voleti ljude i verovati da je meni dobro samo kada je i drugima. Sprovesti ono čuveno, ako želim da svet bude bolji, prvo ja moram biti bolji. Samo.
Verujem
Puno je onih koji govore kako je mnogo lakše učiniti nešto loše nego dobro, jer je to loše bliže ljudskoj prirodi. Ne želim u to da poverujem, niti prihvatim da treba ići linijom manjeg otpora. Neka je i teže biti dobar nego loš, meni je ovo prvo bliže. Uvek sam govorio svojim đacima kako je lakše dobiti slabu nego odličnu ocenu, ali da je ta odlična ocena svakako vredna uloženog napora i truda da je dobijemo. Biti dobar znači raditi na sebi i pobediti slabosti koje su u svakom od nas. Pobeda nad samim sobom veća je i uzvišenija od svih drugih. Nikada nisam voleo ratove i pobedničke vojske.Tu je pobeda ostvarena čineći zlo, a ne dobro, što pobedu neizbežno zatamnjuje.
Verujem da u svakom postoji nešto dobro, možda sakriveno i zaspalo. Treba ga otkriti i probuditi, negovati. Što je čovek mudriji i bolji, lakše i bolje primećuje dobro u drugima.
“Svi ljudi ne mogu biti bogati i značajni, ali svi mogu biti dobri.” – Konfučije
Ponekad se biti bogat i značajan sukobljava sa biti dobar. Na svakom je da odabere šta će i kako će u takvoj situaciji. Nažalost mogućnost i pravo da biramo ne garantuje da će naš izbor biti valjan. Mislim da dolaze teška vremena u kojima će ta tema biti conditio sine qua non izlaska iz zla koje živimo. Pohrlivši za bogatstvom i značajem, mnogo smo toga dobrog pogazili i uništili. Uzdigli smo nepoštovanje, bezakonje, sujetu, zlobu i mržnju, do neslućenih visina. Moramo ovaj narod učiti nečem drugom i lepšem. Navedeni problem nije naš izum, on je planetaran. Za kraj citat koji bih napisao na ulazu u svaku školu na svetu:
“Niko se nije rodio sa mržnjom u srcu prema osobi različite boje kože, porekla ili religije. Ljudi se uče da mrze, a ako se mogu naučiti da mrze, mogu se naučiti i da vole, jer je ljubav prirodnija ljudskom srcu.” – Nelson Mendela
