Rijaliti Srbija
„Slavski pojas“ je i kao termin i kao praksa nešto što postoji samo u Srbiji, zemlji čuda. To je ono kad krenete, prateći preciznu mapu puta, od Svete Petke preko Svetog Luke i Mitrovdana pa zakačite Đurđic i Aranđelovdan i finiširate u velikom stilu Svetim Nikolom pred Sretnu Novu. Sve za slavu, slavu nizašta, novi je poklič pravoslavno probuđenih Srba. Koji za istu decenijama nisu marili (čast izuzecima) ali su na talasu nacionalizma i srBstva 90-ih godina prošlog veka „pronašli svoju dušu“ pošto su ostali bez, gotovo, svega ostalog što su u mrskom socijalizmu imali. Bez fabrika i preduzeća, sigurnih radnih mesta, stanova i kuća (izbeglice u sopstvenoj zemlji) i skoro pa besplatnih letovanja i švrljanja po belom svetu sa crvenim pasošem SFRJ države a dobili su ratove, sankcije, siromaštvo, bombardovanje i povratak slava u svoje domove. Povratak? Hm. To zbog toga što danas većina „slavljenika“ tvrdi da im je to u „Titovoj diktaturi“ bilo zabranjeno pa su ili potpuno izbacili ta nepoželjna crvena slova iz kalendara ili su krišom kao prvi hrišćani obeležavali dan porodičnog sveca u katakombama. Da, kada bi se zajebavali. A kada je slomom Jugoslavije nastupila sloboda za sve budalaštine pa i za tzv. tradiciju ogroman broj ljudi u ovoj tužnoj zemlji je počeo da slavi slavu jer je to zaboga povratak korenima!? I ne samo to već su krenuli da se takmiče ko će više, jače, bolje da proslavi taj „sveti“ dan. Pa su se nekada porodična okupljanja uz osveštani slavski kolač i tihu svetlost kandila pretvorila u sopstvenu parodiju, paradu kiča i šunda, enormnih količina ića i pića, u žurke tipa „udri me do zore“ bez ikakvih dodirnih tačaka sa tradicijom a sa pravoslavljem i hrišćanstvom tek „niđe veze“. Opet, čast izuzecima koji su uglavnom po selima gde još ima domaćina starog kova i nekih ljudi, još uvek živih i još uvek normalnih. U gradu se sve to pretvorilo u lošu predstavu bez suštine. Osim u ono malo preostalih starosedelačkih građanskih porodica. „Danas imam četiri slave (ili pet, jebem li ga, uvek zaboravim) treba svuda stići i uteći“, reči su prosečnog posetica slava u gradovima širom Srbije. A da i ne govorimo o održavanju slava kao trandibala po kafićima, kafanama i noćnim klubovima sa sve pevanjem i pucanjem! Osim ove godine. Korona, majku joj j…m. Ni po jada što su bolnice prepune, što mora da se radi od kuće, što velikom broju ljudi otkaz visi nad glavom kao Damoklov mač, što deca ne idu u školu a online će nešto stvarno i naučiti ali malo morgen, ali kako bez „slavskog pojasa“ preživeti ovaj armagedon koji nas je snašao pa zašao. Bez koncerata, bioskopa i pozorišta i možemo nekako, pa i bez sportskih priredbi uživo ali bez novokomponovanih slavskih veselja nema nam života. I šta sada da radimo sa onim flašama vina Car Lazar i Carica Milica koje smo ove godine namenili Petrovićima a dobili ih prošle godine od Jovanovića, gde da ih, da prostite, turimo.Samo nam one fale na ovu „situvaciju“. I otkud su, moliću lepo, Lazar i Milica bili car i carica? On je bio knez što znači da je njegova gospođa bila kneginja. Jel’ tako? Tako je. Ali srpska mašta čini svašta, samo da nema mnogo veze sa zdravim razumom. I da bar ta „carska“ vina valjaju nego su baš ono za izbegavanje ili za poklon onima koje nešto i ne poštujemo. Što više govori o nama takvima nego o vinu kao takvom. Dakle, kako pregrmeti ovu pandemijsku zimu našeg nezadovoljstva bez sarmi, „kuvanja“, supe sa rezancima, pečenja ili ribe a o sitnim kolačima, o bože, šta reći a ne zaplakati, kako bez čuvenih slavskih priča (svađa) o politici, slavnoj srpskoj istoriji i svih tih bogougodnih razgovora uz bogatu trpezu. Sve je u ovoj zemlji potaman samo će slave (i ale) da nam fale!Kao što se uglavnom sve iz naše prošlosti danas ponavlja kao farsa tako I slavljenje slava liči na još jedan rijaliti šou koji svaka srpska porodica priređuje sebi i svojim gostima sa ili bez korone, svejedno. Dok smo slavili neke druge važne datume iz naše bliže istorije bilo nam je mnogo bolje ali Srbi ne bi bili to što jesu (ili misle o sebi da jesu) kada ne bi svaki put kada je bilo bitno doneti pravu (istorijsku) odluku pucali sebi u nogu. I tako ćopavi klimamo I danas ruku pod ruku sa “najsmešnijim virusom”, sluđeni od strane Kriznog štaba (nanu im naninu) i Njega, ljubi ga majka tako nenormalnog, nadajući se, ipak, da ćemo se kada (ako) sve ovo prođe vratiti kakvom-takvom normalnom životu i slavljenju svega pa i slava kako dolikuje. Ali, nas nada svakodnevno vara, krade i napušta. Što se mene tiče ja sam kao i svake godine proslavio 29. novembar, Dan Republike, ovog puta u samoizolaciji poštujući sve epidemiološke mere ali i poštujući i svoje pretke i svoju generaciju koja je odrasla na nekim pravim vrednostima. U to ime: Slava nam!
Piše: Dragan Karalazić