U Šabac se početkom 2026. godine ponovo otvara poznata slika: budžetska sredstva rastu, formalna briga o verskom životu jača, ali stvarni osećaj sigurnosti među građanima slabi. Povećanje izdvajanja za projekte crkava i verskih zajednica na sedam miliona dinara može se posmatrati kao znak institucionalne podrške duhovnosti. Međutim, u isto vreme, ono otvara i dublje pitanje: zašto je potreba za tom duhovnošću sve veća?
Odgovor nije u veri samoj, već u onome što joj prethodi, gubitku poverenja. Kada građani izgube veru u državu, u pravdu, u sistem koji bi trebalo da obezbedi minimum dostojanstva, oni prirodno traže oslonac drugde. U tom vakuumu nastaje prostor u kojem vera prestaje da bude izbor i postaje poslednja slamka spasa.
Ko profitira od tuđe vere i tuđeg očaja?
Grad Šabac je već početkom marta raspisao Javni konkurs za raspodelu sredstava za finansiranje programa i projekata crkava i verskih zajednica za 2026. godinu. Iznos sredstava planiranih za finansiranje programa i projekata crkava i verskih zajednica u gradu Šapcu za 2026. godinu utvrđen je u Odluci o budžetu Grada Šapca za 2026. godinu („Službeni list Grada Šapca”, br. 21/2025), u ukupnom iznosu od 7.000.000, 00 dinara što je za 5.000.000,00 dinara više u odnosu na prošlu godinu. Što je za pohvalu.
Budžetska sredstva biće dodeljena za sledeće aktivnosti: izgradnju novih objekata; tekuće popravke i održavanje; projekte adaptacije; projekte rekonstrukcije; uređenje prostora oko verskih objekata; programe/projekte koji osim verskog, imaju kulturni i naučni značaj za lokalnu zajednicu.
Uloga Srpska pravoslavna crkva u takvom kontekstu postaje dvostruko složena. S jedne strane, ona bi trebalo da bude moralni autoritet, mesto utehe i zajedništva. S druge strane, percepcija njenog sve vidljivijeg političkog angažmana kod dela građana izaziva sumnju: da li je ona još uvek utočište ili produžena ruka sistema od kojeg su se ljudi već otuđili? Kada se ta granica zamagli, poverenje dodatno erodira.
U takvoj atmosferi beznađa, pojavljuje se nešto još problematičnije, fragmentacija vere. Pisma poput onog ostavljenog u poštanskom sandučetu nisu izolovan slučaj, već simptom. Ona ciljaju upravo one koji su najranjiviji: ljude koji traže smisao, odgovore i utehu. Nude jednostavna rešenja za složena pitanja, patnju, rat, nepravdu i to bez institucionalne odgovornosti ili šire društvene kontrole.
Ko profitira od tuđe vere i tuđeg očaja?
Dok se Srpska pravoslavna crkva sve više bavi politikom, podržavajući aktuelnu vlast, radi i gradi crkve i kojekakve objekte u kojima je sve manje vernika a sveštenici vode brigu kako da što više svojih skupih usluga naplate od sve siromašnijeg naroda otvorio se prostor za „agresivne“ sekte koje u nesreći naroda vide svoj prostor za delovanje.
Pa nije ni čudo što se u poštanskim sandučetima sve češće može zateći, rukom pisano, pismo sledeće sadržine:
Poštovani,
Pošto nisam mogla lično da razgovaram sa vama obraćam vam se putem pisma.
Želim svim ljudima da prenesem jednu važnu vest koja će pomoći da već danas žive kvalitetnije i dobiju odgovor na mnoga pitanja. Mnogi se pitaju: Šta je svrha života? Zašto dobri ljudi pate? Zašto se toliko ratuje ako svi žele mir? Šta će biti sa našom planetom?
Milijoni ljudi su upravo u Svetom pismu tražili odgovore na sva pitanja. Želim da vam ponudim besplatan kurs Svetog pisma koji vam može pomoći da se još više približite Bogu i vodite srećan i ispunjen život.
Proučavajući Sveto pismo možete se uveriti da je sve što piše u njemu korisno za poučavanje i popravljanje.
Ako želiš više informacija neku dodatnu literaturu ili besplatan kurs Svetog pisma slobodno pišite na gornju adresu.
Tu dolazimo do ključne tačke: nisu sve „vere“ iste. Razlika nije nužno u teologiji, već u nameri i načinu delovanja. Tradicionalne verske zajednice, uprkos svojim manama, ipak imaju istorijski i društveni okvir odgovornosti. Nasuprot tome, agresivne i često neformalne grupe deluju bez tog okvira, koristeći ličnu krizu pojedinca kao ulaznu tačku za širenje uticaja.
Zato paradoks postaje očigledan: što je veće ulaganje u verske objekte, to je očiglednija duhovna praznina koju oni ne uspevaju da popune. Građani ne traže nužno više crkava, traže više smisla, pravde i sigurnosti. Kada toga nema u realnom životu, okreću se metafizičkom.
Ali vera, sama po sebi, ne može zameniti institucije. Ona može da uteši, ali ne može da zaposli. Može da pruži nadu, ali ne može da izgradi sistem u kojem se ta nada potvrđuje kroz svakodnevni život. Kada se od nje očekuje da preuzme tu ulogu, dolazi do razočaranja ili još gore, do manipulacije.
Zato pitanje nije zašto ljudi veruju, već zašto su prinuđeni da veru doživljavaju kao poslednju liniju odbrane. U društvu u kojem institucije funkcionišu, vera je izbor. U društvu u kojem ne funkcionišu, ona postaje nužnost.
A između te dve stvarnosti nalazi se upravo ono što danas najviše nedostaje, poverenje.
