Nakon četrdeset godina, generacija ŽRK „Medicinar“ , koja je 1986. postala juniorski prvak Jugoslavije se protekle subote najzad okupila u prostorijama hale sportova Zorka, kako bi evocirala uspomene na jedan od najvećih uspeha u istoriji kluba.
Na ovo veliko i prestižno takmičenje rukometašice „Medicinara“ su otišle kao drugoplasirane u Srbiji. Pošto je šampion republike, ekipa sa Kosova, otkazala učešće. Kasnije se to ispostavilo kao odlično, pošto su u Mostaru iznenadile sve i osvojile turnir.
„Ne meri se iskustvo godinama koje su iza nas, već onim što smo tokom tih godina proživeli. Nekada čovek u jednom danu doživi i proživi više nego mnogi tokom niza praznih, nakalemljenih godina. Ti dani postaju i ostaju sveta mesta u našim životima. A Mostar i januarski dan, sada već davne 1986. svakako jesu sveta mesta u srcima tadašnjih juniorki „Medicinara“, koje su te godine postale juniorske rukometne prvakinje SFRJ.
I sve je bila ljubav. I sve je bila želja. I trud, posvećenost, istrajnost, poverenje, odricanje, žrtva…
Možda ih mi tada ne bismo mogle pravim imenom nazvati, ali danas, sa ove četrdesetogodišnje distance, potpuno je jasno da je tako. I više od toga! Igrajući se loptom, učile smo životna pravila.
Naučile smo da nepravda boli; da ne pobeđuje uvek bolji, ali i da Bog uvek nudi mogućnost koju treba da prepoznamo; da ne postoji nedostižno i nemoguće; da je prepreka putokaz, a ne razlog za odustajanje; da nema neosvojivog ako si spreman celog sebe da daš… Naučile smo da ljubav uvek nađe svoj put.
Vodila nas je ljubav i ljubavlju smo vođene!
Đorđe Petrović, Dušan Bugarski, Kosta Veselinović, nisu bili samo naši treneri. Bili su ljudi koji su u nas utkali svoje znanje, vreme, entuzijazam, ljubav, čitavo svoje biće. To gusto, prefinjeno tkanje postalo je naš temelj, uporište, odskočna daska, bedem, snaga, put ka mostarskoj tituli, ali i put u život ka ostvarenju sopstvenih snova, želja, ciljeva… Nesmestiva u reč je naša zahvalnost.
Ovaj kratki osvrt je naše skromno uzdarje za sve ono čime su nas nesebično darivali“ – u ime mostarske generacije, Aleksandra Pavlović.
Protivnice su redom padale, ekipa „Srema“, „Velenja“, domaćin „Galeb“ i na kraju „Dalma“ iz Splita. Ljiljana Marković je proglašena za najboljeg mladog igrača Jugoslavije. Dok je Aleksandri Pavlović, golmanki mostarske generacije, zamalo izmaklo priznanje najboljeg čuvara mreže, uprkos njenoj učinkovitosti u finalu, šest odbranjenih sedmeraca. Četiri rukometašice šabačke ekipe su se našle u idealnom timu.
Ekipu su činile:
golmani – Aleksandra Pavlović, Snežana Ivanović i Danijela Stanojević
pivotmeni – Zorica Đorđić i Tanja Ristivojević
leva krila – Ljiljana Marković i Aleksandra Damnjanović
desna krila – Vuka Stojanović i Tanja Ristić
bekovi – Sanja Fajfrić, Suzana Stanković, Nada Popović i Danijela Rangelov
Pod dirigentskom palicom Koste Veselinovića i Dušana Bugarskog
Da sećanje na 9. januar 1986. ne bledi upravo pokazuje ovaj gest. Loši vremenski uslovi i život nije sprečio zlatne rukometašice da se ponovo okupe. Mnoge su doputovale iz različitih krajeva Evrope i sveta. Ljubav ih je još jednom ujedinila.
Priželjkuje se da ovaj događaj postane tradicija, pa je naredni susret već zakazan za iduću godinu.
Isidora Cvejić
