Eto, i to se dogodilo. Do skora, jedini slobodni grad u državi, Šabac, „uplivao“ je u Zonu sumraka „demokratske“ Srbije. Time je stavljena tačka na neizvesnost i nedoumicu kakvo je novo političko uređenje naše zemlje. Srbija se, nezadrživim koracima, zaletela u prošlost od pre sedamdeset i više godina. Po ugledu na Titovu Jugoslaviju iz 1948. godine ili Mao Ce Tungovu Kinu. Ali najpribližnije bi bilo poređenje sa Staljinovim Savezom Sovjetskih Socijalističkih Republika. Mada ima tu i mnogo elemenata Hitlerove fašističke Nemačke.
Iako je malo ko očekivao ovakav rasplet događaja nije se, izgleda, moglo drugačije. Ne može se, takođe, reći ni da se demokratski Šabac lako predao. Naprotiv. Bila je to velika borba koja, na sreću, još uvek traje. Jer, nada poslednja umire.
Onaj deo građanskog, kulturnog, vaspitanog, čestitog, slobodomislećeg dela stanovnika Šapca uhvatio se u koštac sa nadolazećom truleži oličenom u izbornom sloganu „Aleksandar Vučić – za našu decu“. Izbornom listom pred kojom su monstruozno „padali“ svi gradovi i opštine u Srbiji uključujući i samu Skupštinu Srbije.
I, tako, apsolutna pobeda srpskih harpija, najveća u istoriji višestranačja, u jednom trenutku, zastenjala je pred istinom da Srpska napredna stranka ne može da pobedi u Šapcu.
Sve je dozvoljeno
A da je Aleksandru Vučiću Šabac bio najveći izazov svedoči i činjenica da je u predizbornoj, izbornoj i postizbornoj kampanji naprednjacima bilo sve dozvoljeno. Borbu za vlast poduprli su medijskom kampanjom „Mražnja prema Šapcu“ a potom i medijskom harangom kreiranja mržnje prema Nebojši Zelenoviću i svima drugima koji su hteli da misle svojom glavom. U ovoj i ovakvoj medijskoj ofanzivi prednjačila je lokalna televizija „AS“ sa svojim novinarima koji su sramno čitali „nameštena“ pitanja i ćuteći slušali bestidne laži i uvrede kojima su Pajić, Birmančević, Vujković i ostali naprednjački opsenari „pljuvali“ po svom gradu i građanima. Rame uz rame sa njima bili su i novinari Birmančevićeve televizije KCN koja se, na njihovu žalost, vrlo malo gleda i nema neki uticaj na javnost. Posebna priča su takozvani „dopisnici“ srpskih medija: „Politike“, „Novosti“, „Kurira“, „Informera“, televizija sa nacionalnom frekfencijom poput „Pinka“, „Hepi televizije“, TV „Prve“, a ni RTS se nije bogzna kako proslavio, koji u svojim tekstovima ili prilozima nisu imali ni jednu lepu reč o Šapcu. Međutim, najveće zagovaranje mržnje stizalo je sa društvenih mreža. Kako onih lokalnih gde su administratori skriveni, pa preko onih iz Beograda kojima je naveće interesovanje bio baš Šabac??? Naravno nije tajna ko stoji iza svih onih sramnih tekstova koji su sejali laži i mržnju a ni ko stoji iza lažnih fejsbuk profila koji su svojim prostačkim komentarima „dodavali ulje na vatru“ jer svi ti lešinari su na kraju „nagrađeni“ nekim funkcijama ili će dobiti nekakve poslove u samoizabranoj i nelegalnoj novoj šabačkoj vlasti. Jedan od njih je čak postao član Veća zadužen za kulturu. Možete misliti – za kulturu.
Međutim, ostaje žal što su mnogi naši sugrađani naseli ne te bestidne laži i „progutali“ mržnju koja im je servirana.
Mržnja nije dovoljna
Ali „mržnja“ koju su naprednjačke medijske legije svakodnevno „uvaljivale“ građanima, očito, nije bila dovoljna jer u Šapcu postoje i mediji, kojima Šapčani veruju, u kojima može da se vidi i pročita istina a i većina građana ima oči pa vidi kako Šabac, iz dana u dan, sve više napreduje. Zato su šabački naprednjaci sklopili „pakt“ sa lokalnom mafijom (kojoj su se pridružili i kriminalci iz cele Srbije) koja je dobila zadatak da „kupuje“ glasove, uglavno od žitelja romske nacionalnosti, izbeglica i siromašnog dela ljudi koji žive na selu i da im za „siguran glas“ plaća od 1.000 pa do nekoliko hiljada dinara, ali i unose strah i beznađe među ostale građane. Pre svega one siromašne, lakoverne i neobrazovane.
A sve je počelo naizgled bezazleno sa „podelom“ humanitarne pomoći (vrednosti od 300-500 dinara po paketu) i zloupotrebom onog najsiromašnijeg sloja građana koji su morali, „u kameru“, da veličaju i hvale Aleksandra Vučića ili da se fotografišu sa naprednjačkim novinama. U ovom ponižavanju sirotinje najviše se „istakao“ Mile Stojinović koji je, takođe, nagrađen funkcijom člana Veća i platom od 86.000 dinara, neto.
Posebna priča su zapošljavanja i zloupotrebe oko toga kao i naprasna asvaltiranja lokalnih puteva koji su se raspadali a da se izborni proces nije ni završio.
Nečastive sile
Na sve zloupotrebe i kriminalne radnje vezane za izborni proces policija je „zatvarala oči“, tužilaštvo ostajalo „nemo“ a sudovi i sudije presuđivali „i po babu i po stričevima“. A da sudovi neće radidi po zakonu moglo se videti još pre izbora kada je jedna članica Izborne komisije nelegalno poturila nedostajući dokument, čime je izvršeno krivično delo, a sudije taj njen čin uvažile.
Dakle, kao što može da se vidi onaj demokratski deo građana koji iskreno voli Šabac imao je protiv sebe sve nečastive sile koje su naprednjaci mogli da angažuju i okupe.
Ništa ne pomaže
Ali, ni sve to nije mnogo pomoglo i sve je bilo jasnije da naprednjaci ne mogu da osvoje vlast ni pomoću sve satanske sile koja im je stajala na usluzi. Zato i ne čudi što su se njihovi pritisci i kriminalne radnje sve više povećavala kako su se izbori ponavljali i što su im u tome pomagali i mnogi visoki funkcioneri SNS-a koji su u Šabac tim povodom dolazili. A razlog je jednostavna – nisu bili u stanju da obezbede stabilnu većinu. Jer sav trud i kriminal doneli su im samo 34 odbornika (nije apsolutna većina) od kojih jedan, Ivanka Đurković, nije u Srbiji pa ne može da glasa. Ostala tri odbornika sa zajedničke liste su članovi partija njihovih koalicionih patrnera kojima se baš ne može verovati. Sve u svemu, mršavo. A još jedno ponavljanje izbora, u Šipurskim livadama, otvaralo bi mogućnost da i „Metla“ uđe u Skupšitnu i naprednjaci ostanu bez još jednog odbornika.
Pomoć „izdajnika“
Ali Vućić očajnički želi vlast u Šapcu a njegova želja nema cenu. A cena se digla u „nebo“. Tada na scenu stupa Nemanja Pajić koji naprasno izdaje, ili tačnije „prodaje“, svoje glasače Srpskoj naprednoj stranci zarad lične koristi i koristi malog broja članova „Novog tima za Šabac“. Njemu se, takođe, priključuju i dr Dejan Pavlović i Nikola Veselinović, iz ličnih interesa, i stvaraju morbidnu koaliciju ne mareći za interese grada u šta su se zaklinjali. I taman kada su naprednjaci uspeli da u koaliciji namaknu 46 odbornika neko ih navrati da upadom na sastanak GIK-a „omekšaju“ njegove članove i nateraju ih da pod hitno okončaju nelegalne izbore. Međutim, deset odvažnih članova GIK-a podnosi ostavke i „mast ode u propast“.
Na scenu stupa ON
I kada je već i „vrapcima na grani“ postalo jasno da se izbori u Šapcu ne mogu okončati legalno i da će se uvesti prinudna uprava na scenu stupa ON, koji sam sebe, na konferencijama za medije, često naziva: „Đubre“, „Peder“ i slično i saopštava javnosti da su izbori u Šapcu „gotova stvar“. Od tog trenutka stvari se drastično ubrzavaju. Formira se neka fantomska Izborna komisija (i pravi novi pečat) koja legalizuje izbornu krađu a sudije Upravnog suda to aminuju. Rezultat toga je sazivanje nelegalne Skupštine grada Šapca i formiranje nove samozvane vlasti.
Tragikomično jednoumlje
A koliko je ta jednoumna Skupština bila „trapavo“ organizovana građani Šapca mogli su da vide u direktnom televizijskom prenosu na obe lokalne televizije. Već kod prvog glasanja predsedavajući Skupštine je zaboravio da se, i pored jednoumne Skupštine, glasovi moraju prebrojati. A kada su se glasovi, napokon, prebrojali ispostavilo se da je od 45 prisutnih odbornika „ZA“ glasalo 46. Usledila je velika zbunjenost, pre svega „iskusnog“ Nemanje Pajića koji najzad shvata da glasaju svi prisutni koji to hoće i odstranjuje „višak“.
Međutim, ova sigurno nelegalna i protivzakonito zakazana Skupština ostaće upamćena i po nekim zanimljivim detaljima. Većina SNS odbornika bila je obučena kao „Braća Bluz“ a atmosfera u Skupštini je više ličila na komemorativni skup nego na radostan dan kada se u nekom gradu menja vlast. I, imalo se utisak, da su svi gledali da se sve „smandrlja“ i što pre završi jer si su bili svesni da rade jedan protivzakoniti posao i da će zbog njega, kad tad, odgovarta. Ova Skupština ostaće zabeležena po još jednom detalju koji je malo ko primetio. A to je čestitost Ksenije Lukić Marović koju je Nemanja Pajić prisilio da prisustvuje ovoj Skupština a ona je svoje nezadovoljstvo kriminalnim radnjama iskazala time što nije htela da glasa. Ono što je posebno privuklo pažnju je činjenica da SNS nema kvalitetne kadrove što svedoče i osobe koje su izabrane na visoke gradske funkcije.
Prvi radni dan
Tako je „prvi radni dan“ samoizabrane vlasti započeo, simbolično (naprednjaci pate od važnih datuma iz naše istorije), 23. oktobra. Nešto pre sedam i trideset časova, u prostorije Istorijskog arhiva u kojem se nalaze kancelarije Gradske uprave i gradonačelnika, na novi posao došli su dr Aleksandar Pajić, samoizabrani gradonačelnik grada Šapca i njegov zamenik Blaža Knežević. Dočekao ih je Nemanja Pajić, bivši i sadašnji predsednik Skupštine grada Šapca sa kojim su, u Pajićevoj (Nemanje) kancelariji, novi čelnici ostali u polučasovnom razgovoru.
Istorijske reči
Ono što se obično pamti i prepričava su prve reči koje neki zvaničnik izgovara pri dolasku na funkciju. A prve reči koje je spontano izgovorio novi samoizabrani gradonačelnik, dok je stolica popuštala pod njegovim teretom, bile su: „Promenićemo fotelje“. Ove nesvesno izgovorene reči jasno pokazuju kakve će „blagodeti“ građanjima doneti nova nelegalna vlast.
Obaveze
U želji da se, već prvog radnog dana, dokaže kao veliki radnik (po ugledu na njegovog predsednika) Aleksandar Pajić je više ličio na bahatog komedijaša nego na nekog ko ozbiljno treba da vodi grad.
Na sastanak i „upoznavanje“ sa članovima Gradskog veća došao je bez maske. Na Donjošorskom groblju stajao je pred vojnicima i građanima nepristojno raširenih nogu kao da se sprema za dvoboj na Divljem Zapadu. Prst sudbine, takođe, bio je i to što je njegov prvi radni sastanak sa direktorima zdravstvenih ustanova bio u svojstvu Komadanta štaba za vanredne situacije ako se zna, i pamti, da je upravo on u prvom piku pandemije neodgovorno najviše širio zarazu koronavirusom našim gradom.
Pa, „ako se po jutru dan poznaje“ svašta nas čeka…
Bužet
Ono što treba da ostane zabeleženo je i podatak da je, na dan kada se Aleksandar Pajić samoustoličio na mestu gradonačelnika, u gradskom budžetu bilo 200 miliona dinara i da je grad izmirio sve obaveze prema dobavljačima i državi. Ovaj podatak je posebno važan jer će Pajić, uskoro, kad „poverioci“, koji su svojim parama kupovali glasove, počnu da „čerupaju“ gradsku kasu početi da kukumače i da se pravda lažima i pričom kako su oni pre njega „upropastili“ grad.
Što bi Valter rekao: „Živi bili pa videli“.
I na kraju treba konstatovati da je „padom“ Šapca Srbija je postala monolitna država jednoumlja u kojoj je sva vlast u rukama jednog čoveka.
NIJE SVE TAKO CRNO KAO ŠTO IZGLEDA! MNOGO JE GORE!