ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA
Agonija Šabačkog pozorišta se nastavlja i sve više počinje da liči na špansku seriju u kojoj se ne zna ko je ko i ko je kome šta. A glavni zapelt, ili radnja, vrti se oko Aleksandre Delić, upravnice pozorišta, ili direktorke, koja nikako da shvati gde je pošla a gde je došla. Nikako da razume da Šabačko pozorište nije igrčka koju je dobila za rođendan, ili za neku drugu zaslugu, i da ono, i pored nečije darežljivosti, nije i ne može biti njeno vlasništvo. Međutim, izgleda da je dobijena igračka toliko čarobna da je “upravnici” dala natprirodnu moć i mogućnost da se iživljava nad svima koje smatra potčinjenim i da veruje da je to ispravno.
A kad je to već tako onda i ne čudi da se Aleksandra Delić, iz sve snage, trudi da, u seriji u kojoj je ona postala glavna glumica, tenzije drže na vrlo visokom nivou. Iz tih razloga i tako treba shvatiti i njeno najnovije saopštenje koje je objavljeno na sajtu Šabačkog pozorišta a koje su preneli svi “zakupljeni”, prorežimski mediji:
“Osećam potrebu da obavestim javnost da se, uz podršku Grada Šapca i Ministarstva kulture, svim srcem zalažem za Šabačko pozorište. Istovremeno, obaveštavam javnost i zaposlene da ću ubuduće, za svaku kvalifikaciju iznetu na moj račun podneti odgovarajuće prijave i tužbe nadležnim državnim organima.
Što se tiče poslednjeg sindikalnog obraćanja i administrativnih zabrana obaveštavam zainteresovane za ovu temu da ću postupiti u skladu sa zakonom. Od ansambla Šabačkog pozorišta očekujem da nađe za shodno da odigra bar jednu predstavu.
Lično se protivim targetiranju i omalovažavanju ma koje vrste, čemu su pojedini zaposleni u pozorištu skloni. Primećujem da sindikalci čine korak ka tome da svoje kolege tehničare i administrativce označe kao privilegovane koji, navodno, dobijaju ne znam kakve plate i povlastice. U takvoj klimi, pitam se ko će sledeći osvanuti na lažnoj umrlici. A prozvani ljudi, sa pojedinačnim izuzecima, svakodnevno, od početka ove društvene krize dolaze na posao.
Stoga moram da iznesem činjenicu da glumci u Šabačkom pozorištu imaju platu od 87.000 do 127.000 dinara u zavisnosti od glumačkog razreda, bez obzira na to da li su sa srednjom školom ili su završili akademiju. Kao direktoru moja zarada je 105.000 dinara, tehnički rukovodilac ima 98.000, majstori oko 68.000, tehničari oko 60.000, administracija 68.000 dinara. Poslednja predstava Šabačkog pozorišta odigrana je 13. maja ove godine.
Sudeći po punim dvoranama Šabačkog pozorišta (bez učešća pomenutih umetnika koji primaju plate iz budžeta), opstanak ustanove uopšte nije upitan. Istina je da Grad Šabac, kao osnivač, ima pravo da proceni rad svakog indirektnog budžetskog korisnika i shodno tome donese odluke koje se smatraju odgovarajućim, a u skladu sa potrebama građana.
Srdačan pozdrav i svako dobro!
Aleksandra Delić
direktor Šabačkog pozorišta”
Pozorište nije zgrada
Ipak, žalosno je da Aleksandra Delić ne shvata da “igračka” koju je dobila da se njome zabavlja nije samo zgrada. Jer, pozorište nije i ne može biti, samo zgrada. To je možda najjednostavnija, a ujedno i najteža rečenica za razumevanje onima koji misle da je dovoljno imati ključ od kancelarije da bi se vladalo scenom.
Zgrada može biti lepa, obnovljena, klimatizovana i puna lajsni, ali ako u njoj ne odzvanja glas glumca, ako nema proba koje traju do kasno u noć, ako garderoberka ne viče „brže, publika čeka“, ako nekog ne trese trema pred premijeru, onda to nije pozorište, to je samo nekretnina.
Pozorište živi od daha glumca i daha publike, od onog trenutka kad se svetla pogase i nastane tišina koja traje samo delić sekunde, a u toj tišini stane sve: i strah i radost i život. Upravnik može potpisati naloge, pisati izveštaje, otvarati i zatvarati vrata, ali ne može udahnuti život sceni. To rade ljudi koji veruju da je svaki izlazak na scenu mali čin hrabrosti i ljubavi.
Neko će reći: „Ali bez uprave nema organizacije.“ Tačno. Ali bez umetnika nema razloga da se išta organizuje. Pozorište nije sistem, nije fond, nije čak ni institucija u administrativnom smislu. Ono je puls grada. Mesto gde se zajednica gleda u ogledalo, ponekad se prepozna, ponekad se postidi, a ponekad zaplače ili nasmeje sebi u lice.
Kad se pozorište svede na funkciju, na tabelu i na moć, ono prestaje da bude dom umetnosti i postaje skladište sujete. A prava pozorišna kuća, bez obzira na budžet, uvek ima toplinu, znoj, tišinu pred aplauz i onu nevidljivu energiju koja ne stane ni u jedan plan, ni u jedan izveštaj.
Zato, Aleksandra Delić, zapamti, pozorište nije zgrada. To je trenutak kad glumac i publika dišu isto, makar i na pola daha.
Na sajtu Šabačkog pozorišta ponovo je, 31. oktobra, osvanulo nekakvo saopštenje direktorke, Aleksandre Delić, koje su, potom, objavili mnogi prorežimski mediji, dodavši mu “bombastičan” naslov: “Uz podršku Ministarstva i Grada svim srcem se zalažem za Šabačko pozorište”. Međutim, u samom tekstu, koji obiluje brojnim podacima, ali i poluistinama pa čak i neistinama jasno se može sagledati sva nesreća koju gospođa Delić baštini u ovoj kulturnoj ustanovi. Diktatura, ponižavanje saradnika, bahatost i neznanje. Sve ono što ono što ne priliči pozorištu ali priliči političkoj organizaciji iz koje je došla.
Pozorište je živo biće
Pozorište nije ničije vlasništvo, pozorište nije zgrada, nije pečat, nije kancelarija sa natpisom „upravnik“. Pozorište je živo biće. Diše kad glumac udahne pred repliku, uzdrhti kad publika zadrži dah, i umire, svaki put kad neko pokuša da ga pretvori u privatni posed.
Upravnici dolaze i odlaze, ali scena ostaje. Na toj sceni se preživljava, gori, pada, ustaje. Upravnik može da potpiše rešenje o zaposljenju, rešenje o otkazu, ali ne može da napiše iskrenu emociju. Može da otvori predstavu, ali ne može da izazove aplauz. On ne može da stvori ono što se ne kupuje: duh ansambla, poverenje između glumaca i publike, onu nevidljivu nit zbog koje ljudi dolaze u pozorište da se sete da su živi.
Pozorište nije biro, već dom. A dom nije dom ako ga vode kao firmu, ako umesto replike odzvanja pravilnik, ako se u hodnicima više čuje pretnja nego pesma. Upravnik koji misli da pozorište „vodi“ isto je što i neko ko misli da može da komanduje inspiraciji. Ne može. Inspiracija se ne potpisuje, ona se zaslužuje.
Kad umetnici ćute, a upravnici govore pozorište se hladi. Kad scena postane administracija, publika odlazi. A onda ne pomažu ni renoviranja ni PR saopštenja. Jer publika uvek prepozna kad se pozorište pretvori u kulisu.
Zato je važno ponavljati: “pozorište nije ničije vlasništvo”! I to bi Ti, Aleksandra Delić, prebala da ponavljaš, kao molitvu, svako jutro kad se budiš i svako veče kad odlaziš na počinak. Jer to je zajednički prostor u kojem se grad ogleda u svom najboljem i najgorem izdanju.
Sve ostalo su samo zidovi i prazne fotelje.
“Uz podršku Ministarstva i Grada svim srcem se zalažem za Šabačko pozorište”
Na sastanku Gradskog odbora Srpske napredne stranke u Šapcu, kojim su predsedavali koordinator Izvršnog odbora Branislav Malović, iz Beograda, gradonačelnik Šapca i još dva prtijska čimbenika, u prvom redu, našla se i Aleksandra Delić, direktorka Šabačkog pozorišta. Kao “istaknuti” član ove političke organizacije.
Da li, zahvaljujući prisustvu na ovakvim skupovima, gospođa Delić temelji svoju izjavu: “Uz podršku Ministarstva i Grada svim srcem se zalažem za Šabačko pozorište” ne znam ali znam da Aleksandru Delić, na ovoj funkciji ”održava” isključivo podrška Aleksandru Vučiću i njegovoj politici: “čuvanja svoje zemlje, teritorijalnog integriteta i suvereniteta uz politiku mira koja je jedini garant svakog napretka, većih mogućnosti i bolje budućnosti za sve naše građane!?”
Što je, mora se priznati, potpuno isto kao i njeno zalaganje za Šabačko pozorište. A i rezultat je potpuno isti. U prvom slučaju slom države a u drugom slom našeg pozorišta. Ali, kome je to važno?
Pozorište nije ničije vlasništvo
Šabačko pozorište nije samo zgrada u centru grada. Nije ni prostor za lične promocije, ni pozornica za sujetu, ni kulisa za političke eksperimente. To je mesto gde Šabac diše, gde se svaki aplauz rađa iz poverenja između glumca i publike, a svaka predstava iz zajedničkog verovanja da umetnost još uvek ima smisla.
Zato je opasno kad neko počne da se ponaša kao da je pozorište njegovo. Kao da su glumci zaposleni u njegovom snu o moći, a ne u stvarnom pozivu koji podrazumeva odricanje, rad i dostojanstvo. Pozorište nije privatna firma, i ne vodi se kao javno preduzeće u kojem se merila uspeha svode na poslušnost. Na sceni se ne polažu računi vlasti, već publici.
A publika Šapca to zna. Ona je pamtila godine kad su predstave punile salu i kad se o umetnicima pričalo s poštovanjem, ne s podsmehom. Pamtila je i trenutke kad su ansambli disali kao jedno, kad je energija bila važnija od hijerarhije, a umetnost od administracije.
Danas, međutim, pozorište je pretvoreno u kancelariju. Upravlja se ljudima, a ne idejama. Pišu se dopisi umesto uloga. Tišina s pozornice postaje glasnija od svake izjave. I to nije problem umetnika, nego sistema koji je zaboravio da je teatar živa stvar a ne tabla sa imenom i titulom.
Šabačko pozorište nije ničije vlasništvo i to bi Ti, Aleksandra Delić, morala da znaš. Pripada onima koji veruju u njega, koji dolaze na probe i na predstave, koji se bore da ga sačuvaju od ravnodušnosti i od loših glumaca iz stvarnog života.
Jer, pozorište bez umetnosti jeste zgrada ali bez duše. A dušu mu daje samo ono što se ne može ni potpisati ni imenovati: vera da istina, makar i na sceni, još uvek vredi više od funkcije.
Pozorište nije kancelarija
Šabačko pozorište nije nečija imovina, već zajednički dom grada. Ali poslednjih meseci, zahvaljujući Aleksandri Delić, sve više liči na kancelariju nego na scenu. Umesto probe – sastanak. Umesto predstave – saopštenje. Umesto aplauza – tišina.
Pozorište nije zgrada. To je živa stvar, biće koje diše zahvaljujući glumcima, rediteljima, tehničarima, garderoberkama, svima koji stvaraju ono zbog čega publika dolazi. Kad nestane tog daha, sve što ostaje su zidovi i tabla na ulazu.
Problem nastaje kad neko pomisli da se pozorištem „upravlja“. Da se emocija može staviti u plan, da se inspiracija meri disciplinom, da se umetnik može ućutkati službenim tonom. Ne može. Umetnosti se ne komanduje ona se pušta da diše.
Šabačko pozorište pripada gradu koji ga voli, ne funkciji koja ga potpisuje. I dok god u njemu ima glumaca koji veruju u scenu više nego u naredbu, i publike koja veruje u istinu više nego u autoritet, dotle će teatar imati dušu.
Sve ostalo su samo papiri, bez aplauza.
Pozorište nije tvoje
I zato, Aleksandra Delić bi morala, napokon, da shvati da Šabačko pozorište nije ničija imovina, naročiro ne njena, već zajednički dom grada.
Nažalost poslednjih meseci, na sceni kao da ima više papira nego glumaca, nema aplauza, ali ima dopisa. Nema proba ali ima samovlašća. Umesto umetnosti na sceni je autoritet.
I zato, Aleksandr Delić bi morala napokon da shvati da pozorište nije biro. Ne možeš narediti inspiraciji da dođe, niti publici da aplaudira. Scena živi samo kad se u nju veruje, kad glumac i gledalac dišu isto, makar i u tišini.
Ipak, dok god u Šapcu ima onih koji vole teatar više od funkcije, pozorište će trajati.
Sve drugo su samo zidovi i prazne stolice. Sve drugo je prolazno i neće se pamtiti.
Neka pamet i razum pobede! Da mislite a ne da verujete!
