Deda mi je bio ugledni krojač, živeo je u Rumi, na periferiji, tzv. Bregu. Pre Drugog svetskog rata komunista, posle više ne. Kada su rumski folksdojčeri (etnički Nemci, izraz koji se koristio u prvoj polovini 20. veka, i označavao Nemce koji su živeli u drugim državama, van Nemačke) napustili Rumu, nakon poraza Nemačke u ratu, ponuđeno mu je da se preseli u neku od bogatih folksdojčerskih kuća u centru Rume, čvrsto građenih i dobro opremljenih. Bio je omiljen, šio najbolja odela, prosvetarima besplatno. Govorio je, zaslužuju.
Predlagali su mu Rumljani: ”Čika Miloše, pređite u centar, zaslužili ste. Nemci se više nikada neće vratiti.”
Sa osmehom, Miloš im je odgovarao: ”Znam, ali to nije moje!”
Do kraja života ostao je na Bregu.
Nemci se, naravno, nikada nisu vratili.
Bože moj, šta nam se sve, naknadno, toliko nepotrebno i nakaradno izdešavalo. Šta je sve i koliko toga, neopravdano i nezakonito prisvojeno, bezočno pootimano. Koliko smo samo puta zaboravili šta je čije. U beskraju prostora i vremena, nepotrebno je i nemoguće navesti sve primere te bezobzirne pohlepe. I kad konačno pomislite da dalje ne može, vidite i čujete da ipak može. Snalažljivost, veština i njihova beskrupuloznost nemaju granice. I mnogo je onih koji se tim snalažljivim, veštim i beskrupuloznim beskrajno dive. Bili bi i oni takvi, da im se ukaže prilika.
Puno već imam godina. Pitaju me ponekad mlađi kako na sve to što nam se dešava gledam, šta predlažem. Mnogo je toga, kao mogući odgovor na postavljeno pitanje izgovoreno i zapisano u evropskoj i svetskoj civilizacijskoj baštini. Ipak, konačan i siguran odgovor je, mislim, nemoguće dati. Svi su za beskrajnu polemiku i tek uslovno tačni.
Osim, za kraj, meni toliko dragog, lakonskog,
– Samo kad nismo oni!
Da sam neko
Upitate li sagovornika šta bi učinio, da je neko, dobićete bezbroj odgovora. O tome nam valja pisati i razmišljati, očekujući bolja vremena. Nije lako. Odgovor možemo dobiti tek u valjanom zbiru. Ograničio bih se na mišljenja i odgovore strpljivih, miroljubivih i dobronamernih. Možda da potražimo pomoć u već izgovorenom i zapisanom. Još kao student, lutajući beogradskim knjižarama, imao sam u rukama knjigu: „Moj sistem uspeha”, čiji autor je mnogima verovatno nepoznati nemački praktičar i filozof u pitanjima svakodnevnog života, Oskar Šelbah (1901 – 1970).
Knjiga govori o putevima kojima se oslobađamo svojih negativnosti i postajemo slobodne i pozitivno orijentisane ličnosti. Utapanje u masu, ili pokušaj da je opijemo i njom vladamo, nije ono što predlaže ovaj mudri čovek. Uspeh podrazumeva rad na sebi, dobru volju, optimizam i istrajnost. Jedna od njegovih najboljih, meni nezaboravna poruka je da precrtamo svoju neuspelu prošlost. Predložio bih da nam ovo bude prva, zajednička etapa. (Možda bih, na tren, precrtao i onu uspelu. Svaku. Kakva god, bilo da je krase podele i ratovi, ili velikani i sve pozitivno, to je ipak prošlost).
Sledi druga etapa. Uspemo li da svoje snage preusmerimo na ono što tek dolazi, šta dalje, šta napisati na kapiji ulaska u željeno sutra? Šta biste vi predložili? Postoji li nešto najopštije, što nas spasava, u čemu se sadrže svi dalji, konkretni koraci ka uspehu?
I što je najvažnije, čega bismo se svi pridržavali, bili ili ne bili neko!
Mislim da su u osnovi svih valjanih činjenja empatija i moralnost. Zatražimo ih svuda i u svemu što čini zajedničko sutra, najvažnije kod najodgovornijih, imajući u vidu da ovo poslednje nikako nije dovoljno.
Ratove nikada ne dobijaju generali, nego armije običnih vojnika. Možda se i ne slažete, ali to nisam rekao ja, nego grof i veliki ruski pisac, Lav Nikolajevič Tolstoj.
Umesto onoga što trenutno živimo, da se u hrišćanskom narodu setimo Hristovih reči: ”Kako želite da vam ljudi čine, činite i vi njima tako”. (Da li smo isto razumeli prirodu i redosled činjenja? Ja sam razumeo da dobro treba dobrim zaslužiti. Tek sami čineći dobro, imamo pravo da ga očekujemo). Nakon sedamnaest vekova, veliki Imanuel Kant poručuje, svojim čuvenim, moralnim imperativom: „Postupaj samo prema onoj maksimi za koju istovremeno možeš hteti da postane opšti zakon“.
Teško je reći nešto bolje i tačnije, a još nam teže svima, rečeno učiniti.