Novinari na meti vlasti
U već oguglaloj i anesteziranoj javnosti novi udari po profesionalnim novinarima prolaze kao brzi vozovi za koje se nimalo ne haje. Ne zadugo posle sramne odluke suda da se oslobode osumnjičeni za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, i to nakon čevrt veka, dolaze i novi slučajevi beščašća i sramnog odnosa prema javnim delatnicima.
Odomaćenoj praksi da sada već bivši gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić ne daje izjave za N1, navodno da mu iskrivljiju reči, iz solidarnosti sa stranačkim kolegom pridružila se i premijerka u tehničkom mandatu, Ana Brnabić.
Trebalo bi je podsetiti da je ona državni službenik prvog reda, dakle u službi građana, i da je podnela zakletvu na Ustavu Srbije. A tamo piše da Vlada Srbije vodi unutrašnju i spoljnu politiku države, što znači da je vrhovni izvršilac vlasti gde su građani nosioci suverenitita. Elem, i po Ustavu zabranjena je svaka diskriminacija, naravno i medija, a po evropskim standardima funkcioneri su dužni da trpe ne samo kritiku već i određene vrednosne sudove javnosti.
S druge strane i mediji su dužni da objektivno, celovito i pravovremeno informišu građane o najvažnijim društvenim pitanjima. Toga u većini slučajeva u Srbiji nema, jer su mediji, pre svega, u propagandnoj službi režima, a oni retki profesionalni, kao što je N1, Nova S, listovi Nova i Danas su stavljeni za odstrel najvišim državim funkcionerima, koji, gle čuda, brišu granice između partije i države.
I u najvišem zakonodavnom domu, Narodnoj skupštini, novinarima je zabranjen pristup sednicama kao i nekim delovima ovog zdanja. U najvećem broju zemalja ovako se državni funkcioneri ne ponašaju bahato jer su novinari u službi građana i javnosti.
I kada se tako ponašaju oni na najvišim funkcijama, predvođeni predsednikom države, šta tek treba očekivati na nižim slojevima vlasti. Najrečetiji je nedavni primer izbacivanje novinarke Verice Marinčić sa javnog skupa u sedištu opštine Inđija. I to onako krajnje bahato i nasilnički od zadriglog službenika obezbeđenja.
Od sredine do sredine, uglavnom lokalni mediji su ugašeni i ugušeni, barem oni koji drže do profesije i istinitosti, pa, na primer, još se čeka pravda za novinara iz Grocke Milana Jovanovića, kome je kuća spaljena i to po nalogu predsednika opštine…
U nekom civilizovanom i demokratskom svetu novinari su svest i savest jednog društva, i po tom bi svakako trebalo da budu i poštovani.
Nažalost, tako u Srbiji nije, a rezulati su takvi – kakvi su, pogubni.
D.Eraković
