Tekst gospođe Branke Radovanović u Kulturnom dodatku „Politike“ od 10. januara 2025. pod naslovom „Trubadur u opancima“, posvećen Miloradu Petroviću Seljančici, podsetio me je na još jednog pesnika, koji ima ulicu u Šapcu. Radi se o Avdi Karabegoviću, Srbinu (1878-1908) ( možda je slična sudbina velikom književniku Mehmedu Meši Selimoviću?), o kome je Dejan Pavić objavio zanimljivu knjigu. U njoj ko želi može pronaći:
„NEUSPEŠNA ŽENIDBA“
Na leto 1906. godine, Karabegović je izvesno vreme proveo u Mladenovcu, kod svog prijatelja pesnika Milorada Petrovića. Neobuzdano su pili vino, a po kasnijim rečima Miloradove supruge Ruže, „Avdo je mogao da podnese dobro, Bog da mu u dušu u njegov raj odnese“. U jednom trenutku Avdo je svom prijatelju saopštio da ima nameru da se ženi. Njegova izabranica bila je neka učiteljica iz Bosne, Srpkinja pravoslavne vere. Petrović mu je predočio probleme koji mogu proizaći iz toga, s obzirom da su bili različitih veroispovesti. Međutim, Karabegović se nije obazirao na dobre savete i zamolio je svog prijatelja da poradi da ta njegova izabranica dobije učiteljsko mesto u Srbiji. Ubrzo, prema unapred skrojenom planu, devojku je ilegalno, na svoj pasoš, u Srbiju iz Zemuna preveo Mihailo Sretenović i ona je dobila učiteljsko mesto u jednoj osnovnoj školi u Krajinskom okrugu.
… Saznavši za veridbu, Stevan Sremac je javno izneo svoje neslaganje. „Ako to učini, učiniće jednu ludost i grešku, koja će se osvetiti i nama, a i njemu među njegovima“. Sremac je govorio da Karabegović „nije samo svoj“ i da ne može da se oženi kako hoće…
Protiv Avdine ženidbe pravoslavkom bio je i Branislav Nušić, koji je o tome sa indignacijom i neptrpeljivošću govorio pred pesnikovim prijateljima…
A onda je došlo do preokreta. Kada je već izgledalo da je oko ženidbe sve gotovo, Milorad Petrović je dobio pismo učiteljicine sestre u kojem ga je ona pitala, kao da to već svi nisu znali, da li je istina da se njena sestra verila sa jednim muslimanom. Ukoliko je to bilo tačno, pisala je devojčina sestra, ta vest je za nju nemila i ako do braka zaista dođe „ona će je prezreti i nikada je za sestru priznati neće“.
Petrović je ovo pismo pokazao Avdi koji je odmah doneo odluku da prekine svaku vezu sa nesuđenom izabranicom…
Sledeće, 1907. godine, na redovnoj godišnjoj učiteljskoj skupštini, Karabegović je pozvao u stranu Milorada Petrovića i pokazao mu svoju nesuđenu izabranicu, koja se „pripila uz jednog policijskog pisara“.
– To joj je muž, reče mi on.
Ja sam ćutao.
– Sjećaš li se onog pisma njene sestre?
– Sećam se.
– E, vidiš, njemu je početak u početku ljubavi sa ovim čovjekom. Samo, zar je morala onako glupo da laže…
SAHRANA I NEKROLOZI
- decembra 1908. godine, pesnik Milorad Petrović je sedeo sa nekoliko prijatelja u Pozorišnoj kafani. „Ne znam kako, tek pred nas jedan čovek spusti depešu.“ Kada su otvorili videli su da telegram šalje šabački advokat Vladimir Ilić. „Avdo umro danas u lozničkoj bolnici.“… Pored samog Seljančice, najangažovaniji su bili glumac Dobrica Muilutinović i novinar Miša Arsenović… Petrović je sa članovima odbora za sahranu krenuo lađom do Obrenovca, gde su od obrenovačkog predsednika opštine Đoke Hristića dobili kola kojima su se odvezli do Šapca… Iz Šapca je Karabegović ispraćen svečano… Pokojnikov kovčeg je nošen mrtvačkim kolima Opštine šabačke, sa kojih je prethodno skinut krst. Ispred kola su išli đaci šabačkih osnovnih i srednjih škola, a iza njih veliki broj građana… Tokom noći, pokojnik je u pratnji dvojice hodža, malozvorničkog i šabačkog, donet u beogradsku Bajrakli džamiju. Nešto posle deset časova kovčeg su izneli „Arnauti muhamedanci“. Ispred džamije, govor je održao šabački hodža Mehmed Hašimić…
Pavić dalje tumači: „Ipak, dok se potucao, u siromaštvu koje se graničilo sa bedom, od Carigrada i Aleksinca, preko Pešte i Pakraca, do Ulcinja i Palerma, on je ostvario pesničko delo koje je bilo krajnji ishod njegovih mogućnosti. Karabegović nije imao sreće koju je imao njegov prijatelj Milorad Petrović Seljančica, da mu pesme postanu deo narodnog folklora, iako je među njima bilo onih koje nisu bile lošije od bilo koje sevdalinke… Horhe Luis Borhes na jednom mestu kaže da se sudbina svakog čoveka, bez obzira na njenu dužinu i složenost, ustvari sastoji iz jednog jedinog trenutka, onog u kojem čovek jednom za sva vremena shvati ko je… Nacionalna ideja koju je Karabegović zastupao sada je, naizgled, odbačena i nalazi se na sporednim tokovima istorije…“
U šabačkoj Mali, u Avdinoj ulici, nalazilo se puno kafana. U jednoj „Lilinoj kafani“ gosti su bili mnoge poznate ličnosti. Meni impresivno je bilo gostovanje poznatog glumca Rada Šerbedžije. Te godine je nastupao na „Svečanostima Ljubiše Jovanovića“ svojom monodramom „Moj obračun sa njima“ i ulogom u „Glembajevima“. Nakon toga, u večernjim satima je posetio i „Lilinu“ kafanu. Nikada ni pre ni posle, nisam doživeo da recitovanje visokoumnih rečenica iz Šekspirovih dela su utihnuli svaki šum gostiju pod maliganima. Još interesantnije je meni bilo da velikom glumcu se rascvetao duh i pored pića. Doživeo sam pozorište u kafani, na vrlo visokom nivou, i zato ga se rado sećam.
Jovan Rukavina
