Vozeći se biciklom kroz grad, po povratku kući, skoro obavezno prolazim pored Vinaverovog trga. I usput pogledam koliko je sati, što je jedna od mnogih mogućih dobiti ovog prostora.
Nije loše napomenuti sledeće, svima koji vole naš Šabac. Vinaverov trg, otvoren 11. marta 2020. godine, urbani je prostor u centru grada, posvećen Stanislavu Vinaveru, istaknutom književniku, prevodiocu i intelektualcu rođenom u Šapcu. Deo ambijenta ovog trga, koji ima višestruku javnu i kulturnu namenu, je i iz daleka vidljiv ekran na metalnom nosaču. Pokazuje (kada radi) tačno vreme, ili nas obaveštava da je naš grad “prva varoš Srbije”.
Nisam siguran da svi znamo dovoljno o pomenutom epitetu grada. Uz izvinjenje onima kojima je sve što sledi poznato, ispisujem sledeći tekst u nadi da će ipak možda nekim čitaocima biti zanimljiv, da će saznati i ponešto novo. Pokušaću da dam odgovor na pitanje kako je i kada to naš grad dobio titulu “prva varoš Srbije”. Mnogo smo istorije sveta naučili, ali smatram nedovoljno i našu, srpsku.
Istorijski gledano, smatra se da je prva srpska varoš (gradskog tipa), Ras (Stari Ras), koji je bio političko i crkveno središte srednjovekovne Srbije u periodu od devetog do dvanaestog veka. Bio je prva poznata prestonica srpske države i sedište episkopije.
(Tako da Šabac izvesno nije najstarija srpska varoš).
U periodu između Rasa (srednji vek) i Šapca (19. vek) postojalo je više važnih varoši, koje su bile urbani centri svoga vremena. Hronološki slede:
Prizren (13 – 14. vek); Skoplje – prestonica cara Dušana; Kruševac – prestonica kneza Lazara (14. vek); Smederevo – prestonica Srpske despotovine (15. vek). U periodu 16 – 18. veka, najvažniji su: Beograd, Niš i Kragujevac. Kragujevac je prva prestonica moderne Srbije (1818 – 1841), a Beograd postaje prestonica 1841. godine. Niš je jedan od najstarijih gradova na Balkanu, ali nikada i zvanična prestonica.
Vratimo se našem gradu
U novijoj istoriji, Šabac je “prva varoš Srbije”. Ovu titulu dobija u devetnaestom veku, zbog brzog razvoja, kulture i “evropskog duha”. Za vreme vladavine Jevrema Obrenovića (1816 – 1831), Šabac je postao jedan od najmodernijih i najuređenijih gradova tadašnje Srbije.
U tom svom “zlatnom periodu”, naš Šabac je, među prvima, imao bolnicu, apoteku, škole, biblioteku, uređene i prave ulice, pravilnije i lepše uređene nego u mnogim drugim mestima. Grad postaje trgovački centar, sa protokom robe iz Austrougarske i drugih delova Evrope. Dakle, ne zato što je prvi po nastanku, već po duhu, uređenosti i načinu života Šabac je ”prva varoš Srbije” toga vremena, u urbanom smislu simbol moderne države. Građene su spratne kuće, sa staklenim prozorima, u grad je stigao prvi klavir, održavane su zabave, balovi i pozorišne predstave. Šabačko pozorište osnovano je 1840. godine i spada među najstarija pozorišta u Srbiji, sa dugom i značajnom tradicijom i velikim doprinosom razvoju srpskog pozorišnog života.
Šabačka gimnazija, zajedno sa sestrinskim gimnazijama u Zaječaru i Čačku, počela je sa radom 1937. godine. Kao i pozorište, među najstarijim je u Srbiji i na ponos našeg grada. Za ovu školu vezuju se imena poznatih ličnosti, među kojima su Janko Veselinović, Laza K. Lazarević , Stanislav Vinaver i mnogi drugi.
Vratimo li se u sadašnjost, sigurno je da smo izgubili poziciju koju smo imali u tom svom, pomenutom, “zlatnom periodu”. Od stare slave se ne živi, pa nije loše samo da znamo gde smo, možda nepovratno, bili u davnom 19. veku. Da li nas ta davna titula na nešto obavezuje, moramo o tome misliti svi, posebno oni koji vode ovaj grad, ili će ga u nekoj budućnosti voditi. Bojim se da to trenutno nije prioritet onih kojima bi trebalo da bude. Ponekad nemoguće od teško izvodljivog deli tek nekoliko koraka. Ili da poruku “prva varoš Srbije” izbrišemo i ostavimo samo tajmer.
Koji, usput, ni ne radi u trenutku nastajanja ove kolumne.
