Zoran Vesić Vesa, muzičar i član POKS-a
Muzikom je počeo da se bavi 1982. godine, kada je sa Rajkom i „Horizontom“ počeo da neguje zvuk koji mu je i danas najbliži po senzibilitetu. Rokenrol je tada, kaže, još živeo, kroz Gitarijadu na Starom gradu, koja im je donela prvo mesto i snimanje albuma za RTS kao nagradu, potom i majski rok maraton, svirke pred više hiljada ljudi, kojima su prethodile ozbiljne pripreme bendova. Onda je, priznaje, devedesetih, uporedo sa političkom, nastupila i kriza u svim sferama života, pa i muzici. I „umro“ je rokenrol… Ali ne i njegova ljubav prema tom žanru, baš kao i muzici uopšte kao takvoj…
Devedesetih je „umro“ rokenrol
„Horizont“ polovinom devedesetih počinje da svira po hotelima zabavnu muziku, a početkom dvehiljaditih prešli su u narodnu, jer je tako tražila publika.
-Devedesetih je „umro“ rokenrol, pa je „umro“ i za nas. Nemamo kome da sviramo, a već smo počeli nešto da zarađujemo od muzike. Onda smo, normalno, počeli sve više da sviramo narodnjake, dobili smo i pevačicu koja je pevala tu vrstu muzike. Sedamdesetih i osamdesetih godina je bilo vreme emocija, tad su se stvarale prave pesme. Šaban Šaulić, koji je narodnjak, kao i Toma Zdravković, snimali su sa velikim orkestrima od trideset ljudi takve pesme, kakve niko ne snima. Nauka je napredovala, na klavijaturi postoje svi instrumenti. Jedan čovek sedi u studiju, ukuca na kompjuteru bubanj, posle toga odsvira bas na klavijaturama, onda na tim istim klavijaturama odsvira neke trube, harmonike, pa čak i gitare, jer ga mrzi da dovodi gitaristu. Onda on to sve završi, dovede pevača, koji otpeva to u studiju, izmiksuje i onda kažu da je orkestar pod upravom „Pere Perića“ snimio taj album, a u stvari je „Pera“ samo sedeo u studiju i sve to snimio. To je bledo, jer bez žive gitare, harmonike, bubnja ili trube, nema emocija. Naravno, svi se odlučuju za jeftiniju varijantu- ističe Zoran Vesić Vesa za „Podrinske“.
Kako su se menjali ljudi i vreme, tako je i muzika koja se svirala na nastupima bila drugačija.
-Osamdesetih se znalo ko voli koju vrstu muzike i ljudi su u tom pogledu bili polarizovani. U ludo vreme devedesetih, i politika je bila ludačka, a ja sam uvek bio opozicija tom nekom ludom vremenu. Išli smo u šetnje, svirali protiv Slobe, vodili borbu u tom smeru. Nastao je urnebes, čudo, poplava nekih ludosti, mešavina rok muzike, narodnjaka i tehna, sve u jednoj pesmi. Zatim dvehiljadite- krenule velike diskoteke, kafane, od hiljadu- dve ljudi, svirali smo po Šapcu, Kraljevu, Valjevu, Nišu, Beogradu, u mnogo velikih lokala. U Smederevu je bio ogroman lokal, gde je bilo više od 2.000 mesta i sviralo se sve, i zabavno, i narodno, petak- subota- nedelja i to bude opštenarodno veselje. Tu je već napravljen neki sklad, svira se sve pomalo i ljudi počinju da vole sve- podvlači.
Slušam „sve“
Poslednjih deset godina, međutim, kad mlade pitaš šta slušaju, najčešće bezvoljno odgovore upravo „sve“, a u suštini im je potpuno svejedno šta se svira kad izađu, jer veče provode gledajući u mobilne telefone i uglavnom su nezainteresovani za izvođače na bini.
-Dođu u diskoteku i gledaju u telefon. Jedino kad dođe velika zvezda, koja je napravila i izgradila ime, ima neke hitove, poput Pejovića, Prijovićke, Lukasa, svi žele da dođu na nastup. Postoje bendovi koji sviraju zabavnu muziku poput „Tropico-a“ i „Amadeusa“, koji su imali neki uzlet i sad ih nema nigde. Nedavno sam privatno bio u Sokobanji i svirala su oba benda na trgu po sat vremena. To je potvrda da ne može jedan od njih da zavredi dovoljno pažnje publike- objašnjava on.
POKS- da se vratimo korenima
Vesić je i član Pokreta obnove Kraljevine Srbije, jer veruje da u našoj zemlji mnoge stvari moraju iz korena da se menjaju.
-Godinu i po dana postojimo i zalažemo se za tradiciju, da se vratimo korenima, da se kultura podigne na viši nivo, kad je reč o pozorištu, džezu, rok, pa i narodnoj muzici. Kraljevina Srbije je mnogo bolje uređenje od sadašnjeg. Nalazimo se u procepu, ne znamo gde smo, nismo ni Rusija, ni Evropa, ni Azija. Mi smo neka velika Srbija, a ne znamo koliko smo u stvari majušni u odnosu na ceo svet. Dičimo se time da smo mi najpametniji, najbolji, a da nam nije Đokovića ne znamo da li bi neko čuo za Srbiju. Naš narod je domaćinski, potreban nam je kralj, domaćinska porodica, koja bogatstvo neće iznositi u inostranstvo, već se truditi da ostaje u zemlji. U ovom ludačkom vremenu, u poslednjih 20 godina, kako koji predsednik dođe, gleda da pokupi pare, nosi preko granice i pakuje u neku banku „dole“. Naišli smo na podršku građana, dolaze i sami se učlanjuju, što nije slučaj sa strankama koje su već dvadeset godina na vlasti. Ja sam u startu znao da je to dobra ideja i lepo je što je ponovo pokrenuta, što se širi po celoj Srbiji i utiče na svest ljudi, budi nadu da ne odlaze iz ove jadne zemlje. U suprotnom, plašim se da ćemo postati zemlja starog stanovništva, a da će mladi svi otići. Imamo predsednika stranke koji je i predsednik države, što je veliko zlo. On sve vuče i usmerava da bi njegovoj stranci i glasačima bilo dobro, ostali ga ne zanimaju uopšte, ma koliko on govorio da je predsednik svih građana. Tu smejuriju koja traje od devedesetih na ovamo treba jednom za svagda skinuti i dovesti čoveka kome su sve stranke iste. Osnovni cilj je da se vratimo korenima, vratiti duhovnost narodu, da se volimo, ne da se mrzimo- smatra Vesić.
U „Stellini“ svira gitaru i usnu harmoniku sa džez i bluz bendom MT Mirka Tomića, a ponekad su i u pivnici „Floyd“.
-Usnu harmoniku sviram u kafanama, ali pomalo i diskotekama, u nekoj disko varijanti i onda to ljudima koji slušaju samo narodnjake zanimljivo zvuči, ali kad se malo odsvira. Više od toga bi im već postalo dosadno, tako da brzo pređemo na konkretno- Lukasa i Šaulića. Zanimljivo je da su ljudi koji su slušali rok pre dvadeset godina, dok smo mi isključivo to svirali, krajem osamdesetih i devedesetih, sad ponovo tu, 2019. godine, i slušaju i dalje. Oni klinci koji su se zadesili u kafiću, gledaju u telefon, piju pivo, a kad ih pitaš kako im se dopalo kažu „odlično“, a samo što ne kažu „nisam ni slušao“- priznaje Vesić.
Šabac je uvek bio grad narodne muzike. Svi znaju za Cicvariće, nigde se toliko ne sviraju „dvojke“ i narodnjaci čisti, stari, kao u Šapcu. S druge strane, Radio Šabac, nekada popularan u celoj staroj Jugoslaviji, danas preferira zabavnu muziku, nekima to smeta, ali on smatra da treba čuvati tu kulturu.
-U Šapcu je uobičajeno da i na punoletstvima klinci ustaju uz neku „dvojku“, staru narodnu pesmu. Deluje nemoguće da jedan mlad čovek sluša, primera radi, „Moga Mila pogodila šljiva“. Ima tu kafana i velikih diskoteka u kojima izlaze mladi od 14 do 20 godina. Logično bi bilo da slušaju neke zabavnjake, ali mali broj ih to sluša. Kad čuju takve „dvojke“, to je ludilo, nepojmljivo. Čak i ovi koji slušaju, na kraju potpadaju pod uticaj okruženja- priča. Istovremeno, dva- tri džez bluz mesta u gradu mogu da napune prostor samo kada gostuju poznatiji bendovi, poput „Atomskog skloništa“. Šabac je nekada imao rok festivale, prvomajski rok maraton osamdesetih i devedesetih, veliku binu u centru, pet- šest hiljada ljudi u publici. Tu je i Gitarijada, pa Uskršnji rok maraton, a danas opstaje jedino džez festival….
Lutamo, ali krug se uvek zatvara
-Kad gostuju nepoznati bendovi, tu bude deset- dvadeset ljudi. Trebala bi televizija da doprinese vidljivosti manjih, lokalnih bendova, ali da to ne čine lokalni, već mediji sa nacionalnom frekvencijom. Mnogi su pokušavali, ali kao i sve, ako se ne pokaže kao profitabilno, vrlo brzo, posle mesec- dva bude ugašeno. Za sve je kriva upravo politika, svima je u politici bitno da se isplati, a isplati se narodnjak. Mislim da treba da se vratimo korenima, ne možemo mi kao pojedinci, bendovi ili pevači, da se borimo. Šta će pevač koji voli rokenrol, a živi od toga? Ima dvoje dece, može da snima ceo život rokenrol pesme, džez, bluz i da mu dete nema para da se obuče, ni šta da jede. Mi lutamo, kod nas je važno samo da se „pljuje“ na televiziji. To klinci gledaju i postaje im normalno, nasilje je uzelo primat nad razgovorom kojeg više i nema, a kad ulica rešava sve, to je problem- smatra.
Šabac je specifičan, ima svoju tradiciju, to nešto što ga izdvaja od drugih. Sad kad se pomene ime našeg grada, vraćaju nam se slike njegovog starog izgleda, jer je tada imao dušu, nisu ga uzalud zvali Mali Pariz…
-Zvali su ga tako, ali više nije Mali Pariz. Luda politika je učinila svoje, svako je gledao svoj interes. Pokušavali su mnogi da mu vrate stari sjaj, da nešto pomere, ali nije došlo do toga. I dalje mislim da treba mnogo ljudi da se ujedini u brizi o gradu. Putovao sam u mnoge gradove, naše pozorište se izdvaja od svih u pozitivnom smislu, opet zahvaljujući vremenu Kraljevine Srbije. Kad imaš dobar temelj, posle toga je lako raditi. Nisu ljudi koji su od ’45 godine gradili Srbiju došli iz Švedske, Francuske, to je omladina koja je ovde školovana. Šabac ima tu neku toplinu, čar, tradiciju, koja ne može da se izbriše i sve nas vraća na to. U svakom od nas je „Abrašević“ sa tradicijom dužom od veka, tu su i druga društva u misiji čuvanja te tradicije. Drago mi je da ima mnogo omladine, ali i starijih, to je važno za naše duhovno očuvanje kao naroda- podvlači on.
Veruje da se sve vrti u krug i da taj krug mora da se zatvori. U svakom poslu, šta god da se radi, uvek se opet sve vrati na ono što je bilo.
-Hard rok i bluz najviše emocija imaju. Ta muzika je muzika mladih, bar bi trebalo da bude. Rok i zabavna muzika te drže mlađim, da igraš, skačeš, veseliš se, dok tehno i razne varijacije te muzike nastaju uglavnom pod nekim opijatima. Šabac je poznat kao grad prvina, između ostalog je i prvi grad u koji je donet klavir. Na kraju će se sve vratiti na tu staru, polarizovanu podelu, kada je reč o muzičkim ukusima, a kad, za godinu- dve ili deset, pokazaće vreme pred nama- zaključuje Vesić.
Dragana Dimitrijević