Aleksandar Vučić predstavio strategiju „Srbija 2030“
Postoje gradovi kojima državna vlast rado dolazi u posetu, otvara fabrike, preseče vrpcu i fotografiše se pred kamerama, koji služe kao pokazatelj napretka jedne politike i koje vlast voli da pokazuje kao izloge sopstvenog uspeha.
Ali postoje i gradovi koji joj, iz nekog razloga, očigledno smetaju, gradovi prema kojima se vlast odnosi sa dozom podsmeha, distance, pa i otvorene netrpeljivosti.
Predsednik Srbije nikada nije došao u zvaničnu posetu Šapcu. Grad Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka za njega je ostao mesto koje se obilazi iz daljine, preko prigradskih sela, sa političkim porukama upućenim protiv gradskog rukovodstva.
Šabac, nekada ponosno nazivan „Malim Parizom“ i „Prvom varoši Srbije“, danas očigledno spada u ovu drugu kategoriju. I bez obzira što su promenom vlasti, 2020. godine, šabački naprednjaci pokušali da proture narativ da je grad, napokon, postao “partner svojoj državi”, ma šta im to značilo, to se nikada nije ostvarilo.
Najnovija epizoda tog odnosa dogodila se prilikom predstavljanja strategije „Srbija 2030“. Pominjane su milijarde evra, nove bolnice i infrastrukturni projekti. Ali kada je na red došao Šabac, ton se promenio. Umesto jasne podrške projektu nove bolnice, javnost je dobila ironičnu opasku; zašto toliki novac, kao da se gradi Bajkonur.
Već gotovo osam godina vodi se polemika o izgradnji bolnice u Šapcu. U poslednje dve godine grad je izdvojio značajna sredstva za projektovanje. Ali konkretni radovi nisu počeli. U međuvremenu se pojavljuju nova pitanja: lokacija, cena, pa čak i ono najvažnije: ko će u toj bolnici raditi?
Govoreći o ulaganjima u zdravstvo, predsednik države Aleksandar Vučić nije propustio priliku da se, kroz navodnu kritiku svojih saradnika, zapravo podsmehne Šapcu i ideji izgradnje nove bolnice. Poređenje sa Bajkonurom, ruskim kosmodromom u Kazahstanu, trebalo je da bude duhovito. Međutim, ono je pre svega zvučalo kao poruka da su potrebe ovog grada preterane, možda čak i sumnjive.
Građani Šapca već godinama govore o urušavanju zdravstvenog sistema. O odlasku lekara. O zapošljavanju po partijskoj liniji. O osećaju da se u ustanovi koja bi trebalo da brine o zdravlju ljudi vodi neka druga vrsta politike.
Zbog toga se među Šapčanima danas javlja paradoksalan strah: da će jednog dana dobiti novu zgradu ali bez lekara.
A 371 milion evra za novu bolnicu u gradu sa više od 100.000 ljudi, koji gravitira čitavom Mačvanskom okrugu, teško da je kosmički projekat. To je, zapravo, minimum koji jedan ozbiljan zdravstveni sistem zahteva.
Na prvi pogled, možda je to delovalo kao politička dosetka. Ali za građane Šapca to je bila poruka koja se sluša već godinama: da su njihove potrebe preterane, da su njihovi projekti sumnjivi i da njihov grad zaslužuje više kritike nego podrške.
Grad koji je regionalni centar za desetine hiljada ljudi već skoro osam godina čeka da se pomeri sa mrtve tačke jedan od najvažnijih zdravstvenih projekata u ovom delu Srbije. Skupština grada je izdvajala sredstva za projekte, javnost je slušala najave, ali konkretni radovi nisu počeli.
Grad koji je nekada bio simbol urbanog duha Srbije sve više gubi svoj identitet. Industrija koja dolazi često dolazi bez jasnih standarda. Kineske kompanije otvaraju pogone, ali iza njih ostaju pitanja o dozvolama, ekologiji i stvarnoj koristi za lokalnu zajednicu.
Radna mesta jesu važna. Ali vazduh, voda i zdravlje građana važniji su od svake statistike.
U međuvremenu je nastala atmosfera nepoverenja i sumnje. Građani se pitaju gde je problem, u novcu, u lokaciji, u političkim, unutarstranačkim, sukobima ili u nečijoj nameri da ovaj projekat nikada ne zaživi.
Posebno zabrinjava činjenica da se sve češće govori o urušenom zdravstvenom sistemu u samom gradu. Lekari odlaze, poverenje u zdravstvenu ustanovu opada, a sve glasnije se može čuti tvrdnja da zdravstvom u Šapcu upravlja partijska lojalnost umesto struke te da medicinske sestre “komanduju” lekarina. U takvoj atmosferi među građanima se rađa gotovo apsurdna bojazan da će jednog dana, možda, dobiti novu bolnicu, ali bez lekara koji bi u njoj radili.
Država koja počne da kažnjava gradove zbog političkih razlika prestaje da bude država svih svojih građana.
Međutim, problem nije samo u jednoj nespretnoj šali. Problem je u kontinuitetu odnosa prema Šapcu. A još je simptomatičnije nešto drugo.
Predsednik države nikada nije došao u zvaničnu posetu ovom gradu. Nikada nije stao na gradski trg da razgovara sa njegovim građanima. Umesto toga, obilazio je okolna sela i prigradska mesta, koristeći svaku priliku da iz njih pošalje političke poruke o navodnoj nesposobnosti gradskog rukovodstva.
Možda je to politička strategija. Ali za jedan grad to je ozbiljan problem.
U međuvremenu, Šabac se menja ali ne onako kako bi njegovi građani želeli. Umesto modernih projekata i održivog razvoja, sve češće se pojavljuju industrije koje dolaze bez jasnih odgovora na pitanja o ekologiji i stvarnoj koristi za lokalnu zajednicu. Kineske kompanije otvaraju pogone, ali iza njih ostaju dileme o dozvolama, zaštiti životne sredine i dugoročnim posledicama po zdravlje ljudi.
Grad koji je nekada bio simbol urbanog duha, kulture i evropskog načina života danas sve češće izgleda kao mesto koje država gura na marginu sopstvene politike razvoja.
A Šabac to nikada nije bio. Niti je zaslužio!
Šabac je kroz istoriju bio grad koji nije voleo da ćuti, koji je kroz istoriju bio simbol slobodarskog duha Srbije. Grad koji je uvek imao snažan osećaj slobode i dostojanstva. Grad koji nosi tri najveća ratna odlikovanja. Grad koji je još u 19. veku pokazivao kako izgleda moderna evropska varoš.
Zato današnja stagnacija Šapca nije samo lokalni problem. Ona je ogledalo jedne pogrešne politike, politike u kojoj se gradovi dele na podobne i nepodobne, na one koje vlast voli da pokaže i one koje radije kritikuje.
A najbolji primer za to je upravo bolnica.
U odnosu države prema gradu koga, očigledno, još uvek, smatra politički neposlušnim. U odnosu prema lokalnoj vlasti koju je lakše javno poniziti nego sa njom razgovarati. I u odnosu prema građanima koji sve češće imaju osećaj da su kažnjeni zbog političkih razlika.
A država koja počne da deli svoje gradove na „naše“ i „njihove“ prestaje da bude država svih građana. Zato pitanje bolnice u Šapcu nije samo pitanje zdravstvene infrastrukture. To je pitanje poštovanja. Jer grad koji je nekada bio simbol modernosti Srbije danas se bori da ne postane provincija koju vlast posećuje samo kada želi nekoga da kritikuje i ponizi.
Šabac nije zaslužio podsmeh. Zaslužio je razvoj.
Šabac danas ne traži privilegije. Ne traži kosmodrom. Ne traži političku milost.
Traži samo ono što mu pripada, poštovanje, ravnopravan razvoj i pravo da ponovo bude grad koji ide napred.
Jer ako „Mali Pariz“ i „Prva varoš Srbije“ počnu da liče na kasabu, onda to nije poraz Šapca. To je poraz države koja je zaboravila koliko je taj grad nekada značio Srbiji.
Ivan Kovačević