Šabac, grad koji je pristao da nestane

ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA

Šabac je ove zime pokazao zavidnu sposobnost, ne da se izbori sa snegom, već da se pravi da ga nema. Snežni nanosi su pali, zaledili se, otopili se, a grad je ostao isti: nepomičan, nem, ravnodušan. Kao da se ništa nije dogodilo. I nije, jer kad vlast ćuti, događaji se brišu. Ne postoje. Nestaju pod tepihom tišine.

Šabac ove zime nije pobedio sneg. Šabac je pobedio sam sebe. Tačnije, odustao je od sebe. Snežni nanosi su došli i prošli, ali ono što je ostalo je mnogo gore: potpuna potvrda da je ovaj grad pristao da živi bez glasa, bez kičme i bez dostojanstva.

Vlast je, po ustaljenom običaju, „praznovala“. U toplim domovima, sa snegom na ulicama koji ne moraju da gaze, sa problemima koji ih se ne tiču. Vlast je ćutala. Ne zato što nije znala šta se dešava, već zato što zna da ne mora ništa da kaže. Ćutanje je ovde odavno postalo zvanična politika. Kad se ne reaguje, nema problema. Kad nema problema, nema odgovornosti. A kad nema odgovornosti, onda to više nije vlast, već okupacija bez tenkova.

Oni su praznovali dok su ulice bile klizave, dok su ljudi padali, dok su se roditelji sa decom probijala do vrtića, dok su stariji ostajali zarobljeni u sopstvenim kućama. I nisu se postideli. Zašto bi? Grad ih više ne pita ništa.

A opozicija? Ona ćuti iz principa. Bojkotuje. Uvređena. Opljačkana. Moralno uzvišena. Toliko uzvišena da ne vidi grad pod sobom. Ne vidi sneg, ne vidi led, ne vidi staricu koja klizi niz nepočišćen trotoar, ne vidi radnika koji kasni na posao jer se grad pretvorio u klizalište. Ona je odlučila da se uvredi na realnost. Bojkotuju vlast, ali i građane. Dva puta „pokradeni“ i time su završili političku biografiju. Od tada žive u mitologiji sopstvene nepravde, dok se grad raspada u realnom vremenu. Oni ne žele da se bore protiv “lopova”, već da budu moralno čisti dok sve tone. A to je najjeftinija poza u politici.

Međutim, opozicija ima preča posla, da se međusobno glođe, i vređa, da se takmiči ko će dati „stravobalniju“ izjavu i ko će glasnije viknuti da je „više za studente“. Kao da se solidarnost meri decibelima, a ne delima.

Posebna priča je Zbor Šabac, samoproglašeni avangardni um grada koji je, na žalost, postao poseban oblik političke nesreće. Deset dana mudrovanja, rasprava, uvreda na “grupi”, sujete i „istorijskih“ ideja. Pomoć građanima, ali kojim? Građani ništa ne traže, jer su odavno naučili da ne očekuju ništa. Čišćenje snega, ali gde? Sneg se već topi, ali ne od njihove inicijative, već sam od sebe. I onda, kao kruna političke lucidnosti: blokada Elektrodistribucije. I to u nedelju, uveče. Ideja toliko besmislena da nije prošla ni sopstveni filter. Pa ajde onda blokada puteva. Jer kad nema smisla, ima galame. Deset dana su raspravljali, ne da bi nešto uradili, već da bi dokazali jedni drugima koliko su pametni. Njihove „akcije“ su bile parodija aktivizma: pomoć koju niko nije tražio, čišćenje snega koji se sam topi, blokade bez cilja, bez vremena, bez smisla. Revolucija u praznom hodu. Galama bez hrabrosti. Pobuna bez rizika.

I mediji su odradili svoj deo prljavog posla: napravili su grad bez problema. U “njihovom” Šapcu sa ekrana nema snega, nema leda, nema haosa. Ima samo tišina i lažna normalnost. A laž, ponovljena dovoljno puta, postaje službena istina. Oni su „zakupljeni“ i rade ono što najbolje znaju, brišu stvarnost. Ako se problem ne vidi i za njega ne čuje, onda ne postoji. Grad je, po njima, čist, funkcionalan, spokojan. Građani su zadovoljni, samo što to još ne znaju.

Nažalost, istina je banalna i porazna: mali broj građana očistio je sneg ispred svojih kuća i lokala, dok su gradske institucije ostale zakopane u sopstvenu neodgovornost. Ljudi su izlazili napolje kako su znali i umeli, oprezno, nesigurno, sami, na sopstvenu odgovornost. Bez sistema. Bez grada.

Šabac je nekada bio simbol. Danas je simptom. Simptom apatije, kukavičluka i kolektivnog odustajanja. Grad koji je govorio, danas ćuti. Grad koji se bunio, danas se sklanja. Više od pet godina živimo u mraku. Ne samo infrastrukturnom. Već moralnom, političkom, građanskom.

I dok čekamo da priroda „učini svoje“, dok se sneg topi sam od sebe, ostaje pitanje: hoćemo li se i mi tako sami otopiti u ravnodušnosti? Jer grad ne propada od snega. Grad propada od ćutanja.

A ćutanje, za razliku od snega, ne topi se samo od sunca.

I onda ostaju građani. Oni koji su sami čistili ispred svojih kuća. Oni koji su padali i ustajali bez ikakve pomoći. Oni koji su shvatili da su prepušteni sami sebi. Ali i oni drugi, mnogo brojniji, koji su sve to prespavali. Koji su se povukli, zaćutali, slegli ramenima. Koji su pristali.

I tu je suština problema: Šabac više nije poražen. Šabac je saglasan.
Saglasan na mrak. Saglasan na nesposobnost. Saglasan na laž. Saglasan na to da ga vode oni koji ga ne vole i da ga „brane“ oni koji nemaju hrabrosti ni za šta.

Nekada je ovo bio grad koji je znao da kaže „ne“. Danas je to grad koji ne kaže ništa. A grad koji ćuti ne postoji.

Sneg će se otopiti. Ulice će se osušiti. Ali ako se građani ne probude, ovo neće biti zima koju smo prespavali, već godina u kojoj ćemo definitivno nestali.

Jer mrak u Šapcu odavno nema veze sa strujom. On dolazi iznutra.

RAZMIŠLJAJTE… NE VERUJTE… ĆUTANJE NIJE NEUTRALNO!

Ivan Kovačević