Sa kupljenom diplomom možeš sve

Zapisi iz pomračenog grada:

Partijsko zapošljavanje u Srbiji odnosi se na praksu zapošljavanja ljudi na osnovu političke pripadnosti ili veza s određenom političkom strankom.

Partijsko zapošljavanje može rezultirati time da se ljudi biraju za određene pozicije ili dobijaju poslove na osnovu svoje političke lojalnosti, bez obzira na njihove stručne kvalifikacije. Ova praksa često dovodi do nedostatka profesionalizma i efikasnosti u mnogim sektorima, uključujući javnu upravu, obrazovanje i druge društvene institucije.

Partijsko zapošljavanje može imati niz štetnih posledica za društvo, ekonomiju i efikasnost institucija. Međutim, koga je za to briga.

Ali da pogledamo kako to u praksi izgleda. Kad stranka, ili oni koji stranku vode, reše, a moraju, da nagrade nekog svog člana, koji je, recimo, na izborima „krvario“ za njih i kome su, zbog „napornog“ rada i partijskog aktivizma ruke „krvave do lakata“ a noge „krvave do kolena“ (u simboličkom smislu) onda je najbolje da to učine tako što će ga postaviti na neko rukovodeće, a odgovorno, radno mesto na kojem je solidna plata a ništa ne mora da radi. Jer ako i nešto treba raditi činiće to drugi za njega. Iz straha ili lojalnosti jer se zna da je On dug Član, i da je „na prst…“ sa predsednikom ili nekim „moćnikom“ u stranci.

Konkurs

Sve počinje nekim Konkursom. Javnim ili još bolje internim ako se uprazni neko odgovarajuće radno mesto. Recimo šefa računovodsta u, na primer, jednoj zdravstvenoj ustanovi koja je pod „kontrolom“ stranke. Da je konkurs namešten odmah se „rastrubi“, da ne bude zabune i da se niko drugi osim njega ne javi. Finansijski direktor, koji je, takođe, na to mesto došao preko stranke i čiju diplomu i kompetencije niko nije proveravao, sastavi tekst Konkursa takav da samo „slika“ fali. Da se Komisija mnogo ne muči.

Ali, avaj! U kolektivu postoji još jedna osoba koja bi na to radno mesto a nije član stranke, nije „krvarila“ a ponos i „jezik“ kao Ajfelova kula.

CV (biografija)

I tako na Konkurs pristigoše dva CV-ija. Prvi, baš onako kako treba. Diploma nekog privatnog fakulteta, ne baš kredibilnog, pričaju, a i vlasnik diplome to ne negira, da je, po nagovoru finansijskog direktora, kupljena za potrebe ovog radnog mesta. Do duše, ispostavilo se, pogrešnog smera ali i to se  lako ispeglati da. Prosečna ocena nešto preko sedam (7,25), da ne „bode“ oči. Radni staž po „propisu“, u stvarnosti pojma sa poslom nema ali sa strankom ima – što je važnije. Odan, lojalan, politički angažovan… Osim veza sa strankom kojoj pripada ima blizak odnos i sa jednim visokim funkcionerom, ustvari sa finansijerom stranke lično, sa kojom je njegova stranka koalicioni partner, što mu daje još veće garancije da će napredovanje u službi biti „mačji kašalj“.

Drugi CV pripada, takođe osobi koja već radi u kolektivu, koja zna posao, vredna, odgovorna ali moralna i dostojanstvena. Ne pripada ni jednoj stranci pa misli da svakom može da kaže šta misli. A to nije na ceni. Završila državni fakultet sa ocenom 10 (10-00).

I, naravno, panika!

U celu priču umeša se i direktor, dugogodišnji, stranački aktivista koji smatra da, „uz uvažavanje dosadašnjeg savesnog i odgovornog odnosa prema poslovima radnog mesta koje trenutno obavlja, u ustanovi ne postoji potreba za visokom stručnom spremom ali ako se u buduće pojavi potraba svakako će to imati u vidu“. I tako, „iz procedure“ isključi drugog kandidata.

I šta sad?

Naravno, ništa! Konkurs prođe kako je planirano, „aktivista“ postade šef računovodstva. Zadovoljan predsednik stranke, zadovoljan finansijer koalicionog partnera a bogami najzadovoljniji direktor i finansijski direktor?

Zašto?

Pa ovaj drugi, finansijski direktor, nema baš neko znanje za posao koji obavlja pa bi postavljenjem osobe u njegovu blizinu, koja posao zna, predstavljalo pretnju i za njegov položaj ako mu, i kad, stranka izgubi vlast. A živeti i raditi pod tim strahom ni malo nije prijatno. Pa, daleko joj lepa kuća, neka je tamo u nekom ćumezu, što dalje od očiju. Gde se baš njemu potrefilo da među radnicima ima vrednu, pametnu a povrh svega i moralnu osobu koju ne možeš kupiti. Ni podmititi. Iako joj u životu baš „ne cvetaju ruže“.

Još veći problem je za direktora. Već godinama „mulja“ sa putnim troškovima i dnevnicama. Šta da se radi kad je skupoća velika. I njemu ne treba neko ko se razume u posao pa da mu govori kako je to što radi nezakonito. Njemu treba neko odan i lojalan a dovoljno glup da potpisuje sve što „diša“ od njega traži. Naravno biće tu nekog berićeta za oboje.

A, na primer, nekako za ove protekle izbore, u decembru, direktor se baš stavio na raspolaganje straci. Išao je po selima po celi božji dan a i noću kad je trebalo. Naravno, nije mu na pamet padalo da uzme godišnji odmor. Radio je, savesno i odgovorno, u korist stranke i to sve u toku radnog vremena i za to na kraju primio platu. Od državne ustanove u kojoj radi, naravno. Uvećanu za dnevnice i putne troškove. Zasluženo! Jer, stranka mu je ponovo u vlasti. Dakle može da radi šta god hoće i protivzakonito ako treba, a treba, jer i on je neka vlast. A vlast je vlast… Može se…

Sve ovo što sam napisao možda se desilo a možda i nije. Procenite sami. Svaka sličnost sa nekim ljudima i događajima je slučajna. A možda i nije. Vrag bi ga znao.

Ali priča je „zanimljiva“ a i vi, poštovani čitaoci, verujem čekate nastavak i da saznate šta se sa akterima ove priče događalo dalje. A događalo se mnogo toga. Za jednu ozbiljnu seriju u nekoliko sezona…

Mada sudeći po “scenariju” ova melodrama će prerasti u triler. Ozbiljan…

Nastaviće se….