HUMORESKICA
Došlo je takvo vreme da ljudi više razgovaraju sa telefonom nego jedni sa drugima. Telefoni se pune, a ljudi prazne. Ideš ulicom, svi gledaju pravo, pravo u beton, pravo u ekran ili pravo nigde. Pozdravi su kratki, klimanje glave još kraće, a pitanje „Kako si?“ služi samo da se popuni neprijatna tišina između dva ćutanja.
I tako bi to i dalje bilo da se nisam jednog dana, sasvim slučajno, pojavio u gradu sa ružom.
Ne buketom. Ne aranžmanom. Jednom, običnom, crvenom ružom, sa mašnicom koja viče: „Ovo je nešto ozbiljno!“
I tu počinje čudo.
Prvo pitanje dolazi brže nego „Dobar dan“:
– Jesi li to kupio ženi?
Kažem:
– Jesam.
A onda krene:
– E, svaka čast, takvi su danas retki!
– Da je više ovakvih, ne bi bilo razvoda!
– A vidi ruža… oduvek je bila jedna dovoljna za tri dana mira u kući!
Odjednom, ja više nisam prolaznik. Ja sam tema. Društveni događaj. Pokretna konferencija za brak, ljubav i porodične odnose.
Na sledećem ćošku:
– A gde si je kupio?
– Kol’ko košta?
– Ima li popust ako se kupi da se ispeglaju stvari posle svađe?
Ljudi se smeju, dobacuju, prepričavaju sopstvene romantične neuspehe i uspehe, a jedan mi šeretski namiguje:
– Čuvaj tu ružu, druže, ona ti je jača od vakcine protiv nervoze!
Za deset minuta saznaš ko je kome zet, ko kome nije oprostio ručak iz ’98, ko još uvek krije da je ruže kupovao na komad, ali govorio da je bio buket.
I shvatiš, ljudi nisu otuđeni. Samo im fali povod. Ne politika, ne vesti, ne pametovanje. Jedna ruža. Malo boje. Malo mašnice. I puno smeha.
U Čivijaškoj Republici, izgleda, još važi staro pravilo: Ko nosi ružu, ne može da prođe neprimećen. A ko se smeje, već je na pola puta da ozdravi.
I.K.
