Poniženo pravosuđe
Zapletima kakve servira režim, pre svih predsednik države Aleksandar Vučić, pozavideli bi i autori bestselera kao Robert Ladlam ili Grejem Grin. Naravno, uz svu moguću asistenciju režimskih medija i prodanih novinara. Tako će predsednik Vučić zdušno braniti Predraga Koluviju, vlasnika najveće plantaže marihune u Evropi. Uhvaćenog sa 1,5 tona marihuana i oko 12.000 stabljika ovog skupocenog zasada. Kao jak argument “najboljeg studenta Pravnog fakulteta”, tvrdi predsednik, šta je to tona marihuana, nije kokain, nije ubijao ljude… (kao Belivuk). Kako kaže predsednik gajio je industrijsku konoplju, neko je podmetnuo seme, a uostalom marihuana je legailzovana u polovini zemalja, kao u Nemačkoj, na primer… Uz to predsednik Skupštinskog veća za pravosuđe, Vladimir Đukanović, koji je i član Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilištva, dakle organa koji brane ali i biraju sudije i tužioce, u svojstvu Koluvijinog advokata, pravi TV emisiju sa optuženim. Ali, iako u Ustavu piše da je sudstvo treća grana vlasti, nezavisno u svom radu, ovlašćeno i da sudi predstavnicima izvršne vlasti, u Srbiji pravosuđe i tužilaštvo nikada nije bilo toliko poniženo. Možda je slično bilo u vreme stroge komunističke vlasti, do 1950. godine, kad su to bile ekgezekucije prekih sudova. Kada predsednik države tuži, presuđuje ali i brani kriminalce, onda je to po onom poznatom zakonu kadija i Turaka. Da je sve upregnuto u ovaj nategnuti proces dokaz je što su po treći put na poligraf pozvani načelnik službe za narkotike, Slobodan Milenković, inspektor Dušan Mitić, a prvi put i direktor policije Vladimir Rebić. Zna se da poligraf nije nikakav dokaz na sudu, ali se po ko zna koji put trenira strogoća režima. Ovaj put pokušava se nametnuti teza da je sve bilo upereno protiv predsednika Vučića, zapravo preko brata mu Andreja koga je navodno trebalo da optuži Koluvija. No, s druge strane prolaze drugi vozovi kriminala, zataškavaju se Pandorini papiri, famoznih 24 stana ministra Siniše Malog, umešanost u tajne “poreske rajeve” Vučićevog kuma Nikole Petrovića, kao bivšeg direktora Elektromreže Srbije… Nekako u toj poplavi afera utihnula je priča o zločinstvima bande Veljka Belivuka, ali se njemu ne veruje što optužuje da je radio za predsednika. Tu je priča o prisluškivanju Vučića, gotovo 1.600 presretnutih poziva sa 26 kriminilaca koji su bili na merama. U svemu tome BIA pere ruke, mada je ona jedina preko koga ide prisluškivanje. Po receptu Slobodana Miloševića iz manje afare ide se u veću, pa je tako naprasno zaboravljen Krušik. Uzbunjivač Aleksandar Obradović dve godine je na belom hlebu, jer još nije podignuta opštužnica, a jedva je protestima javnosti spasen da ne bude utamničen i da niko o tome ništa ne zna. Ovo sve umnogme podseća na Meksiko, ili neku od srednjoameričkih država, gde je sudstvo sraslo sa kriminalom, i gde za to nema leka. Iako u Evropi, još i sa agendom priključenju Evropskoj uniji, Srbija je duboko zabrazdila mimo Venecijanske komisije, ili, recimo, donete Medijske strategije, gde se propagiraju evropske vrednosti. Toga nema u praksi, jedna velika šarena laža. Ništa nije očevidnije kako to sve funkcioniše od primera najvišeg pravosudnog organa, Ustavnog suda, koji ništa ništa nije preduzeo po osnovu podnetih žalbi sa dokazima, na očitu izbornu krađu u Šapcu. A tek o svakodnevnom kršenju Ustava gde je jasno rečeno da unutrašnju i spoljnju politiku vodi Vlada Srbije, a ne predsednik države. A onda se u aprilu očekuju izbori: predsednički, parlamentarni i beogradski, u i tom kolopletu kriminala i korupcije, države nema institucija koje funkcionišu. U takvim okolnostima nije nemoguće da bukne nekakva individualna pobuna ili masovni protesti. Kada ne rade institucije onda je izbor ulica ili onaj individualni otpor, a sve krivnjom ovakvog režima i njegovog prvog eksponenta i uzroka svoih zala, Aleksandra Vučića.
Dragan Eraković