SUNOVRAT SRBIJE
„U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga, i Bog bješe riječ“
Za ljudsku civilizaciju odsudni iskorak iz životinjskog sveta bila je reč i knjiga, i odatle potiče celokupan razvoj koji se uzdigao do neslućenih visina. Do umetnosti kao i do tehničkih dotignuća i osvajanja svemira i čudesnih mogućnosti komunikacije. No u Srbiji, reč služi za odmazdu i uniženje političkih protivnika, do najgrubljih i najbestijalnijih odrednica jednog nadasve bednog rečnika. Elem, u Narodnoj skupštini, srpskoj agori, gde bi trebalo da sede i zbore narodni tribuni i mudri poslenici javnog života, odjekuju reči nedostajne i praistorijske pećine. Pa tako profesor dr Marko Atlagić, nosilac najvišeg akademskog zvanja a takođe i vapitač mladih naraštaja, koristi rečnik kojeg bi se postideo i najneobrazovaniji pijačar. Vređa on bez obraza i pardona korifeje srpskog glumišta, Jelisavetu Sablić i Dragana Bjelogrlića, i to najnižim porivima o izdaji patriotizma. Najbednije u svemu što mu se ni ostalih 249 narodnih poslanika nisu usprotivili, štaviše to su aplauzom nagradili, i time nagrdili i postali saučenici u nečemu što će ostati za buduće generacije kao izraz beščašća, gluposti i tuposti. Iako po grubim podacima polovina stanovništva Srbije je završila srednju školu, 40 odsto nije završila osnovnu školu ili je ostala nepismena, a svega 10 odsto je u rangu visokoobrazovanih, vrlo upitno je zar baš toliko nisko sve ovo u Srbiji mora da bude. Oni koji su učili psihologiju, barem za srednju školu, znaju da je rodoljublje složen sentiment ili osećanje, koje je u barem 90 odsto primereno kod normalnih ličnosti. Ostalih desetak odsto, kao i u drugim sferama, pripadaju onoj krivulji specifičnosti i nenormalnosti. Sada, kod normalnih ličnosti o rodoljublju se i ne raspravlja, nego se to podrazumeva, a barem je u Srbiji poznato koliko je do otadžbine stalo njenim zatočnicima, pa makar i ne pročitali „Otadžbinu“ Đure Jakšića, koja je obavezna lektira. Ono što ostavlja veliku mrlju na čitavu srpsku javnost, što se toliko sramno oćutalo na sve primitivne izlive rodoljublja dr i prof. Atlagića, koji, eto, to svoje rodoljublje ume da naplati. O tome je davno pisao i Sterija u „Rodoljupcima“, i taj njegov komad, eto, traje od današnjih dana. Ali, jedan prebeg iz Hrvatske, čovek koji je dobro naplatio svoje političko angažovanje, i trebalo da mlade generacije uči o poštenju, moralu , kao na primer prof. Miloš N. Đurić, to je iskoristio na najbedniji način, šibicarski… I nažalost, nije to usamljeni primer. Tim putem krenuli su i najmlađi narodni poslanici, dodvoravajući se njihovom vlastodršcu, a ne predstavljajući građane i narod. Pa tako narodna poslanica od 2012. godine, Biljana Pantić Pilja, retke profesionalne medije u Srbiji, N1 i Nova, koja je uveliko naplatila svoje angažovanje, ustvrdi da su ovi mediji strani plaćenici i domaći izdajnici, baš kao devedesetih godina kada su političkom scenom vladali i Milošević i Šešelj, iz čijih su skuta izmileli i sadašnji perjanici Vučić i Dačić. Zna se šta je donela ta vlast, ratove, hiperinflaciju, bedu i mrak, opštu omrazu u svetu, i čudo da to oni koji su se školovali, čak i fakultete završili to ne znaju da povežu. Izgovorena reč obrazovane i plemenite ljude obavezuje. U suprotnom džabe su se školovali, jer jedno je imati besplatno školovanje, a drugo da je to bilo uzalud, i onda je to- džabe! Pa tako osnovna škola je obavezna, i, na sreću, zasnovana na naučnom pogledu na svet. Nažalost, u praksi to nije tako, pa onda uzalud i činjenice, i logika, pa to ne važi i za tzv. visokoobrazovane, ma makar bili i na državnim fakultetima pored onih profitabilnih i za političku upotrebu – privatnih. I u tom bacanju prašine u oči javnosti i zdravom razumu, ne može se sakriti i da je Srbija na dnu dna. Da je stala na najvažnijem putu evropskih integracija. Evropska unija jedostavno je povezala da ovde nema ništa od vladavine prava, slobode mišljenja i medija, da je u pitanju tipična balkanska despotija. To potvrđuju i najnoviji izbori sa Državno veće tužilaca kao i za Visoki savet pravosuđa, gde po starom dobrom običaju naprednjaci sve fingiraju, kao uostalom što je bilo i za protekle izbore. I ma koliko režimska propaganda seje lažnu sliku o „najboljoj ekonomiji“ i „zlatnom dobu“ činjenice su nepodmitljive. Srbija ulazi u visoki deficit od četiri milijarde evra, nema para za pomoć ugroženima kao na primer ugostiteljstvu i turizmu, govori se o gubitku posla za 200.000 radnika… Sve to najšira javnost trpi i ćuti, besomučno se laže i krade, pre svih od onih u vlasti i bliskih njima, i čeka se da neko krene u protest, u obračun sa ovakvom očajnom vlašću… Bilo je primera u istoriji da je to trajalo i trajalo, ali za Srbiju, kao jednu evropsku državu, sa narodom koji se dičio svojim herojstvom u ratovima, to je krajnje nedostojno. Srbija je ponižena, uvređena, osuđena na propast ako se tome ne stane na put. A vremena nema, jer kad se pređu realne granice opstanka, golog održanja, a pogotovo ljudskog dostojanstva, onda je to sudbina Inka, Skita, Kurda…
Dragan Eraković
