Rastao sam u vreme komunizma, pogrešno shvaćenog. Ljudi nisu jednaki, nego bi trebalo da su ravnopravni i da imaju razumevanja za probleme drugih, pa i onda kada ih na to ništa ne obavezuje.
Na drugoj godini fakulteta spremali smo ispit iz geometrije. Konstruiši, dokaži, teško, preteško. Jedan zadatak rešavamo danima, bezuspešno. Postoji termin za konsultacije sa asistentom. Sa profesorom nema. Asistent nas je saslušao i predložio da ipak pitamo profesora, on je najbolji. Profesor, koji nije morao ni da nas primi, saslušao nas je i rešio zadatak. Rekao nam je kako mu je baš drago što smo mu se obratili.
Moja koleginica i ja bili smo pratioci učenika Šabačke gimnazije, koji na prijemu u zgradi Vlade Republike Srbije prima Svetosavsku nagradu. Sastanku je prisustvovao i ministar prosvete. Po završetku prijema predstavili smo mu se i upitali ga da li možemo i kako da zakažemo razgovor sa njim. Predložio nam je, iako nas je prvi put video, da još malo sačekamo, pa ćemo zajedno u zgradu Ministarstva prosvete, tu prekoputa. Razgovor je završen uspešno, a dogovor uskoro i realizovan, na najbolji mogući način.
Na maturskoj ekskurziji stigli smo u Sutorine pred ponoć. Sačekao nas je kamp koji je prethodna ekskurzija lepo demolirala. Koleginice koje nisu uspele da umire opravdano nezadovoljne đake, zamolile su me da im se obratim. Znajući da su đaci opravdano nezadovoljni i da mi za to nismo krivi, obratio sam im se rečima razumevanja i predlogom rešenja. Uskoro su se čule gitare i pesma, ekskurzija je, rekoše đaci po povratku, bila nezaboravna.
Za tu ravnopravnost o kojoj sam pisao na početku valjda je potreban nekakav kapacitet znanja, ljudskosti i dobre volje.
Gledam ponekad televizijske izveštaje o aktuelnim dešavanjima.
Ne razumem naše političare, koji odbijaju razgovor o stvarnim i teškim problemima i neistomišljenike proglašavaju neprijateljima.
U stvari razumem, ali nažalost. Umesto ravnopravnosti, na sceni je oholost i narcisoidnost, koju ne priznajemo.
Ne, to nisam ja
Dušan Kovačević, naš poznati dramski pisac, scenarista, filmski raditelj i akademik, negde je rekao kako su se njegovim likovima u predstavi “Radovan treći”, (sa neprevaziđenim Zoranom Radmilovićem u glavnoj ulozi), najviše smejali baš oni koje je tom predstavom želeo da ismeje. Gledajući pozorišne predstave, filmove, ili čitajući tekstove o ljudskim slabostima i negativnostima, obično u njima prepoznajemo samo druge. Mi ti nikako nismo! U prilog razmišljanju na ovu temu je i naredni tekst. Uz izvinjenje ako je predugačak.
Tema je – narcisoidnost (nečija).
Te, neke druge, narcisoidne, sigurno i lako ćete prepoznati. Pa i ako vam se učini da ste ovde nekoga baš jako prepoznali, pokušajte da se setite još nekog. Da ne bude sam.
Krenimo.
“Narcisoidne ličnosti karakteriše uvećano osećanje samopoštovanja i jedinstvenosti (“zaljubljenost u samog sebe”). Vrednost sopstvene ličnosti se nerealno naglašava uz izraženu egocentričnost. Takve osobe često fantaziraju o neograničenom uspehu, velikim sposobnostima, superiornosti, lepoti, inteligenciji, velikoj moći ili idealizovanoj ljubavi. Cilj i funkcija ovih fantazija je da se popuni i zameni realnost, kao i ambicije koje se ne mogu ostvariti. Narcisoidne ličnosti stalno traže pohvale, divljenje i pažnju. Preokupirane su utiskom koji ostavljaju na okolinu.Veruju da su jedinstvene i specijalne, nedovoljno shvaćene. Veću pažnju obraćaju na formu nego na suštinu. Često je prisutna i nesposobnost empatije i na kritiku drugih reaguju hladnoćom, indiferentnošću, ali i srdžbom.”
Priznajte da ste, čitajući prethodni citat, pomislili samo na nekoga drugog. Ni na sebe, a ni na nekog vašeg. Kao prvo, vi, ne daj bože, niste sigurno. Pa sve i da neki vaš omiljeni junak ipak jeste takav, ne sme se i nije to baš nigde lepo reći.
A i taj drugi, vaš omiljeni junak, sigurno je i on u sebi pomislio na, iIi prozvao, nekog trećeg. Kao u priči sa početka.
Nema nam spasa dok konačno ne pogledamo istini u oči.
