ZAPISI IZ POMRAČENE ZEMLJE
Još jedna godina odlazi iz Srbije tiho, bez aplauza i bez razloga da se za njom osvrnemo. Odlazi kao i sve prethodne, iscrpljena, potrošena, opljačkana i lažno predstavljena. A mi je ispraćamo istom rečenicom koja je postala nacionalni moto: „Dobro je, živi smo.“ Kao da je to domet jednog društva u 21. veku. Kao da je puko preživljavanje postalo vrhunac političkog, ekonomskog i civilizacijskog uspeha.
Još jedna godina odlazi iz Srbije, a nema šta da joj se kaže osim idi i ne vraćaj se. Ipak, znamo da hoće. Vratiće se pod drugim brojem, ali sa istim bednim sadržajem. U ovoj zemlji godine se ne smenjuju one se ponavljaju. Srbija ne živi u vremenu, već u začaranom krugu propadanja koji se predstavlja kao mir i stabilnost.
Dobro je, živi smo
Od kako je uvedeno višestranačje, obećavali su nam demokratiju, slobodu, evropski put i bolji život. Umesto toga dobili smo višedecenijsku tranziciju bez kraja, u kojoj se ne menjaju ni lica ni sistem koji je ostao isti, sistem koji ne nagrađuje znanje, rad i poštenje, već lojalnost, poslušnost i kriminalni pedigre. Srbija je tako postala crna rupa Evrope, prostor u kome se energija mladih gasi, a pamet tretira kao pretnja.
Decenijama nam prodaju istu laž: samo još malo strpljenja. Samo još jedni izbori. Samo još jedna reforma. A rezultat je porazan, društvo koje je svedeno na puko preživljavanje i narod koji se raduje što nije gore. „Dobro je, živi smo“ postalo je zvanična državna ideologija. Sve preko toga smatra se bezobrazlukom.
Bez budućnosti
Godina koju ispraćamo nije bila ni bolja ni gora od prethodnih, bila je samo nastavak propadanja. Mladi su nastavili da pakuju kofere, obrazovani da ćute ili da odlaze, a oni koji misle svojom glavom da postaju „nepoželjni“. Jer u Srbiji danas nije problem nemati diplomu, problem je imati stav. Nije problem ne znati, problem je znati previše i ne hteti da se saginješ.
Srbija danas nije siromašna zato što nema resurse, već zato što sistematski uništava sve što vredi. Pametni, obrazovani i slobodnomisleći ljudi proglašeni su problemom. Oni ne ulaze u kalup, ne klimaju glavom, ne učestvuju u kolektivnoj hipnozi. Zato odlaze. Ili ćute. Ili bivaju marginalizovani. Ostaju podobni, poslušni i oni sa „radnom biografijom“ iz mračnih devedesetih, kriminalci presvučeni u ugledne biznismene i političare.
Mladi u ovoj zemlji nemaju budućnost, imaju samo izbor: karta u jednom pravcu ili život bez perspektive. Očekuje se da budu zahvalni na minimalcu, na poniženju, na iluziji da su deo nečega. A kada se pobune, nazivaju ih nezahvalnicima i stranim plaćenicima. Jer u Srbiji je najveći greh želeti normalan život i pravnu državu.
Samo propaganda
Kultura je svedena na dekor, obrazovanje na formalnost, a sport na političku pozornicu. Sve je podređeno jednoj logici, kontroli. Politika se uvukla u svaku poru društva, ugušila svaku autonomiju i obesmislila svaku nadu. Ostala je samo propaganda i privid normalnosti koji se održava dok god se ne postavljaju pitanja.
Kultura je degradirana do estrade, obrazovanje do forme bez suštine, a sport do produžene ruke politike. Sve mora biti kontrolisano, poslušno i upotrebljivo. Ne trpi se znanje, ne trpi se kritika, ne trpi se istina. Trpi se samo moć, gola, bahata i neodgovorna.
Moglo je i gore
A Nova godina? Ona dolazi bez fanfara i bez velikih očekivanja. Ne najavljuje preokret, jer za preokret je potrebna volja, a nje nema. Dolazi kao produžetak starog, sa istim ljudima, istim lažima i istim obećanjima. Razlika je samo u broju na kalendaru.
Nova godina dolazi bez nade, bez plana i bez smisla. Dolazi sa istim ljudima koji su potrošili sve prethodne. Sa istim obećanjima koja više ni oni sami ne pokušavaju da ispune. Ako bude gore, reći će da je moglo i gore. Ako ostane isto, proglasiće to uspehom.
Nastavak poraza
Zato se sa ovom godinom ne opraštamo sa setom, već sa gorčinom. I ne dočekujemo novu sa nadom, već sa sumnjom. Jer u zemlji u kojoj je normalnost postala luksuz, a istina subverzija, svaka nova godina je samo još jedan krug u istom začaranom krugu.
Zato nema razloga za slavlje. Nema razloga za optimizam. Ima samo razloga za bes. Jer ovo više nije pitanje jedne loše godine, već izgubljenih decenija. A svaka Nova godina koja dolazi bez promene nije nova, to je samo nastavak poraza.
Vreme prolazi, život stoji
I dok sat odbrojava poslednje sekunde, ostaje pitanje koje niko ne želi da postavi naglas: koliko još godina ćemo ispraćati sa „živi smo“, a dočekivati sa „biće bolje“, znajući da neće?
I dok odbrojavamo poslednje sekunde stare godine, ostaje gorak zaključak: u Srbiji vreme prolazi, ali život stoji. A budućnost? Ona je već odavno spakovala kofere.
Srećni praznici
Ivan Kovačević
