Možda je malo verovatno očekivati da poznati stihovi dve dečije, rekli bismo pesmice, ikada mogu biti pokretač nekog i nečijeg ozbiljnijeg razmišljanja. Pa ipak.
Čika Jova Zmaj veli nam kako “ nije bilo uspeha učiteljskom trudu, cela muka njegova ostade zaludu” (Pačija škola), dok Ljubivoje Ršumović slavi školu, koja ”leči glupost u samoću”(Au što je škola zgodna).
Kome se, opravdano i argumentovano, privoleti?
Ne želim da se setim ni jedne situacije koja bi potvrdila ove prve stihove, mada se nikako ne bih smeo zakleti u nepostojanje baš takvih, neželjenih nam situacija. Uporno i neprekidno se boreći za svekolike moralne, kulturološke i civilizacijske vrednosti , ponekad mi je, ipak, jedino preostajalo da u sebi odrecitujem prvopomenutu pesmicu. To nikako i nikada nisam želeo da priznam, ni sebi, a ni drugima i nerado bih eksplicirao događaje koji su je u meni budili. Verujem da ne postoji prosvetni radnik koji se, posmatrajući ih u nekim situacijama, nikada nije upitao šta li je to govorio svojim đacima. Tolike godine i toliko puta! A onda, kao po pravilu, i na sreću, uvek se dešava nešto obrnuto, nestvarno lepo i obećavajuće.
Za zaborav onog uzaluda.
Pa nas, možda baš zato, i naš poznati i voljeni Ljubivoje Ršumović podseća na toliku lepotu i važnost škole.
Čini mi se kako je dokaz da škola “leči samoću“ trivijalan. Šta ima lepše nego biti mlad i okružen mladim ljudima. Beskrajne su i nezaboravne đačke priče o lepotama njihovih druženja. Na tim dugo čekanim godišnjicama mature uvek su ponovo zajedno, kao nekad, i to ih beskrajno raduje.
Bilo kakvo „ali“, potpuno je nepotrebno i neprirodno.
Za kraj, svakako je najinteresantnija rasprava o gluposti i tome kako je i koliko škola leči. Ili možda, sasvim suprotno i pomalo neočekivano, podstiče i neguje.
Onda kada moramo da doslovce ponovimo nečije “mudrosti” , ne odstupajući ni milimetar.
Uvek ću se sećati scene u kojoj moj školski drug odgovara na temu “Nečista krv” Bore Stankovića i započinje sa: “U Kirkegorovom delu “ Strah i drhtanje”…”.Ne, ne može, mora onako kako piše u zborniku književnih kritika i tumačenja, propisanom i odobrenom od nekog ovlašćenog, u nekom Ministarstvu. Pitanje ko je tu, osim mog školskog druga, pročitao išta od Kirkegora.
Važno je da taj načitani i neposlušni školarac ni slučajno nema pravo na drugačije, svoje mišljenje!?
Na fakultetu su, odgovarajući na pitanje koje niko od studenata nije razumeo, dobili najbolju ocenu samo oni koji su doslovce “odrecitovali” profesoru ono što je prethodno on njima ”odrecitovao”. Nikakvo potpitanje, koje bi raskrinkalo suštinsko nerazumevanje teme o kojoj je bilo reči, nije dolazilo u obzir.
Već pomenuto u ovoj kolumni, godinama sam uporno pokušavao da pokrenem raspravu o nekim tvrđenjima u našoj srednjoškolskoj matematičkoj literaturi, smatrajući ih pogrešnim. O tome čak napisao i knjigu, i naišao na zid ćutanja, pa i na najvišem nivou. Iako sam se pozivao na svetski priznate udžbenike i autore, akademike i doktore matematičkih nauka. I sve to činio, ne u svoju, no u željenu, neostvarenu korist škole i mudrosti. Ipak je tačno to što u našim udžbenicima i zbirkama piše, pa makar bilo i netačno!?
Izgleda da je glupost u savršenoj korelaciji sa podobnošću, toliko potrebnoj vladarima. Pa kako i zašto je onda uopšte i lečiti?
Kome to ide u prilog?
