POEZIJA
„Morate se najpre popeti, da biste tek tamo gore, u visinama, uživali u letenju, u pogledu, u plavetnilu neba, zašto ne, posle, i u sledstvenom spuštanju, u povratku.“
(Z. R. T.)
Pokušala sam da mu se ne javljam, na ulici, u prolazu, u restoranu,
da ne odgovaram na njegove telefonske poruke i pozive, na odmereno sročene mejlove.
Nije mi polazilo za rukom.
Pokušala sam da odbijam njegove predloge da se vidimo,
Nisam izdržala.
Nastojala sam, kada smo zajedno, da budem mahom ravnodušna, hladna, možda katkad i gruba, cinična,
Da ga provociram, ispitujem, zadirkujem,
Ili da ćutim, ili da budem besna,
Da demonstrativno odlazim od našeg stola u kafiću, sa klupe u parku, iz bioskopske sale,
Da naglo okončam neki naš dijalog, da nenadano prekinem telefonsku vezu uz suvi, odsečni pozdrav.
Pravi fijasko: sve je to, brzo, docnije, bilo propraćeno njegovim blagim smeškom, razumevajućom toplinom….
I strpljenjem.
Bez ljutnje, možda ipak, i s malo nevešto skrivene, meke tuge.
Pokušala sam da se od njega izlečim sunčevom svetlošću, rekom, tihom muzikom, lepom književnošću, dugim vrućim kupkama, duvanom, sedativima beskrajnim samotnjačkim šetnjama,
Vožnjom po gradu, onako nasumice, živopisnim pejzažima sela, naprasnom, tobože zainteresovanošću za politiku i društvene teme,
Manijačkim radom, na poslu i kod kuće, razgovorima s detetom, s kolegama, s prijateljima,
Na kratko bi utekla u alkohol laki, u mahnite kupovine nepotrebnog, a znala je da mi se omakne i poneka mala sočna psovka.
Tražila sam izlaz u filmovima, u češćim izlascima sa psom,
u molitvama, u inatu.
Pisala sam i pisma, pesme nekom drugom…..
Nije išlo, on, on mi se uporno vraćao – u stvari nije ni odlazio! – u glavu, u srce, u stomak, u noge.
U oči i u časovima njegove neprisutnosti.
Bio je tu i kad nije, bezmalo neprekidno,
Bio je svuda, i u svakom drugom biću.
Bilo je slučajeva kada mi se to čak i dopadalo, češće me je nerviralo.
Do bola, do srži.
Ili sam se, zapravo, zavaravala da mi ne prija njegova bezmerna pažnja?
Ko mi je, bre, pa on da me nedeljama uznemirava, elegantno progoni??
Međutim, onda, kao odgovor, opet bi nastupila moja nemoć, paralisanost koja ima i drugo, dražesno ime.
Uostalom, šta će mi on, takav, sa našom nedovršenom prošlošću, sa našom neodređenom, neizvesnom budućnošću – ako je uopšte i ima? – sa višegodišnje odvojenim biografijama?
No, kao da nas je ovih meseci, ponovo, sudbina u čvor mornarski, morski uvezala,
l teški lenger jeseni života nam u ruke utrrapila,
čarobnjački volšebno svoje dugačke prste umešala!?
Obasipao me je svekolikim darovima, ponajviše onim emotivnim, poetskm, mentalnim, moralnim, stručnim, pa i, s vremena na vreme, duhovitim, dečačkim.
Nisam mogla – a kao i da nisam htela – da se oduprem tim njegovim nadirućim, sve većim, pretećim talasima naklonosti i milja.
Da pobegnem – gde?, od njega?, od sebe?, kojim putem?, s kim?, na koncu – zašto?
Ne, ostajala sam, ostala sam.
Božanstveni ili đavolski dani i noći?
Pokušavala sam i da se, jednostavno, navodno spasonosno, zatvorim u sebe, da spavam satima glave u jastuk zaronjene,
Da meditiram, da se preispitujem ne pomerajući se, lenja, zbunjena, opijena…
Ništa mi nije pomagalo.
Nije me sve to od njega iscelilo, naprotiv – temperatura i međusobna, maltene bolesna, a sjaktava zavisnost je rasla!
Pokušavala sam očajnički da ga jednostavno zaboravim, iz sećanja i sadašnjosti izbrišem,
da ga ni trunčicu ne zavolim, da ga baš nimalo ne prigrlim….
Ali, sva je prilika, izgleda da u tome ipak nisam uspela….
A on se, ipak, baš tada, okrenuo – i od mene zauvek otišao.
Zoran R. Tomić
