Godina raspleta: 2020.

Sada  već davne 2000. godine u protesnoj šetnji u Šapcu dr Zoran Đinđić je govorio da bi konačno trebalo da postavimo temelje države. Doduše, tada je to bila SRJ, sa Crnom Gorom, ali svakako da su nedostajali pravi temelji države, kao civilizacijske tekovine. Dve decenije kasnije i ono malo države Srbije se istopilo pod naletima naprednjačke vlasti. Više nema ni provizorijuma tzv. Narodne skupštine, koja je sve samo ne narodna i nosilac zakonodavne vlasti. Urušavanje je počelo besmislenim amandmanima vladajuće većine, da opozicija nije mogla da raspravlja ni o budžetu, a tek poniženje da vladajući poslanici glasaju kada predsedavajuća to zvonom najavi. Bilo je tu svakakvog vređanja, nedostojno skupštine, a tu su perjanice Marjan Rističević, čak i doktori nauka Šešelj, Martinović, Atlagić… Ni od nezavisne sudske vlasti nema ništa, jer je, eto, nekako proklamovano da bi predsednik države Aleksandar Vučić trebalo da bira sudije i tužioce. A tu se omakla i velika greška srpskog predsednika, nešto za Frojda i omaške, da predsednik Francuske bira sudije. Ambasador u Beogradu objasni da ih bira struka, a Makron ih imenuje. Ali, već uveliko u Srbiji nema pravde i pravnog sistema. Dovoljno je podsetiti se afere Krušik, hapšenja Aleksandra Obradovića, držanja 25 dana u zatvoru, a da to niko nije znao i mario. Ili, ponovno odlaganje suđenja za paljenje kuće novinara Jovanovića, gde je prvooptuženi predsednik opštine Grocka Simović, ili ko zna koje odugovlačenje za čuvenog seksualnog predatora Jotku iz Brusa gde on čak preti tužiocu… U suštini, kako su govorili stari Rimljani: „Dura leks, sed leks!“, ali to čini državu. Čudno da oni tzv. ugledni pravnici kao što su ustavobranitelji, njih 15, ama baš ništa ne čine na zaštiti Ustava. Pa i srednjoškolci znaju da predsednik Vučić svakodnevno krši Ustav, i to po više puta. Piše u tom Ustavu, na primer, da unutrašnju i spoljnu politiku vodi Vlada Srbije, i da predsednik odražava državno jedinstvo. Toga jednostavno nema u Srbiji! Time je iščašena i izvršna vlast, jer premijerka Brnabić ne radi to što bi trebalo da radi po Ustavu. A tek ministri?! Iz afere u aferu. Lažu, kradu, ponose se lažnim diplomama i doktoratima, i ako ikad dođe lustracija onda će i debelo odgovarati. I sad čekaju se novi izbori. Bilo ih je previše za ovih osam godina, jer tako su naprednjaci nametnuli, da je politika borba za golu vlast, i to po svaku cenu. I kao su došli na krilima borbe protiv korupcije – korupcija nikad veća, a preuzeli su navodno evropske puteve integracija i vrednosti. Od tih evropskih vrednosti u praksi nema ništa, a dovoljno je čuti i videti predsednika Vučića. Sve televizije sa nacionalnom frekvencijom su njime okupirane, često i u jutarnjim terminima kad radni svet radi, a nedavno je gostovao i kod Jovane Joksimović. Nije se proslavio, mnogo je gestikulirao, vikao, pretio, i do sada, izuzev već poznatog Miodraga Sovilja sa N1, niko tako nije isprepadao pregovorljivog predsednika kao Jelena Joksimović. Uostalom, i prethodno je prilikom gostovanja, ali  na Pink-u, Jovana izjavila: „Imam utisak da niste odgovorili ni na jedno moje pitanja!“ Jednostavno, u Srbiji su pored svih državnih institucija urušeni su i mediji, gde se na prste jedne ruke mogu izbrojati profeisionalni mediji. Ostala ogromna većina krši Zakon o informisanju po kome su dužni da objektivno, pravovremeno i celovito informišu građane, što je Ustavom zagarantovano, ali, eto, ne primenjuje se. Pri tome znatan deo tabloida i sličnih im televizija sa rijalitima, kičom, pornografijom u informativnom programu šire i mržnju, versku i nacionalnu netrpeljivost. Pod ovakvim uslovima prava opozicija neće izaći na izbore, jer bi time dala legitimitet autoritarnoj vlasti. A nekako se prenebreglo da je broj birača sada, eto, smanjen sa 6,7 na 4,8 miliona. Drastično, što znači da su ranije korišćeni brojni nepostojeći birači. U svemu tome, na ulasku u 2020. saznadosmo da nikad nije bilo, u novijoj istoriji, manje građana u Srbiji – manje od sedam miliona. Nije ni čudo, jer godišnje 30 hiljada građana više umre nego što se rodi, a i to je na minimumu od 64.000 novih beba. Još poraznije da se godišnje iseli 50.000 najsposobnijih, najstručnijih, onih koji rađaju decu, i većina ne želi da se vrati u Srbiju. To je taj poraz Srbije iz koga se pod ovakvom vlašću, pod ovakvim uslovima ne može oporaviti.