Radost. Šta je to?

0

Dragi moji,

možete li da se setite kada ste se zadnji put onako iskreno, nekome ili nečemu obradovali i osetili istinsku sreću? Teško. Ovo čudno vreme u kojem živimo ove naše zemaljske dane, prepuno je suprotnih osećanja, loših misli, brige, depresije, jeftine zabave, otuđenbosti i shodno tome usamljenosti i nesreće. Nezamislivo je danas osećanje radosti koje čoveka zna da zahvati od male, obične stvari, svakodnevne i nezamislivo jeftine… Sećam se davnih vremena i moje i naše radosti kada bi dobili onaj lepi, šareni, stakleni kliker, ili bubamara – plastičnu loptu, koja bi obično kratko trajala, jer je, ili lomila nečiji prozor i ostajala kao plen, ili upadala u tek posejanu parkovsku travu, kod budnog i mrgodnog čuvara istog… O tome kakva je radost bila kupovina suprafon gramofona i singlice od 45 obrtaja sa hitovima Đorđa Marjanovića, izlišno je pričati pa onda, početkom 60-tih, ulazak u naše sobe čuvenog RR Niš crno-belog televizora, na kojem je bio samo jedan kanal i par emisija, a ono dugme sa strane… Šta reći tek za radio aparat Savica, koji je proizvodila slovenačka ISKRA, sa onim magičnim okom koje se skupljalo kada bi svetleća igla došla tačno na stanicu, na pravo mesto… Pa sportsko Rogovo biciklo sa dve kočnice, a bez kontre. Nešto kasnije je TV aparat dobio zeleni ili plavi filter, kao da je TV u boji. Nešto potom je došao čuveni Fića sa kontra vratima, lajsnom na njima i belim volanom… Nisam spavao mesecima od uzbuđenja, pri svakoj ovoj kupovini, jer je radost bila na ivici ludila… Danas, nema takve radosti, jer smo postali otuđeni, zatvoreni u sebe, i ubijeni životima koje vodimo i koji nas vode… Ne znamo više ni da se družimo, da pričamo jedni sa drugima, da planiramo i istražujemo, jer su nas stvarčice sa ekranima u rukama ubile u pojam… Potrošačko društvo nas je zarobilo i pretvorile u robote bez bilo kakvih osećaja, naročito onog koji mami osmeh na lice i unosi ponos u srce… Da li smo, mi takvi, više uopšte spsobni da živimo? Osvrnite se oko sebe, pogledajte decu, omladinu naročito… sede i gledaju u one svoje mobilne telefone i ćute. Njih ne interesuje bilo šta i bilo ko, sve im je svejedno. I kuda će nas sve to odvesti, ako nas nije već odvelo? U ravnodušnost, obamrlost za sve i svakoga… Nikoga više ne interesuje rezultat utakmice, jer klubovi su nam, gotovo svi, baš sve ogadili, i doveli nas do toga da postajemo nezainteresovani za njihov uspeh ili poraz… jer nam uspeh ne donosi radost, a poraz tugu… Politika i političari su nas zatrovali i uništili nam onu unutrašnju ideju i neki elan koji nas je vukao ka nečemu boljem, lepšem, ljudskijem i istinitijem… Posmatram ljude ovih dana kako su ravnodušni prema ovom čudu koje se dešava u našem gradu… Izgubio, dobio, izdao, prešao na stranu protivnika, uzeo pare, obogatio se, izvređao  grafitima nekoga… varao, krao, otimao, falsifikovao… PA ŠTA?… Neko ipak uživa u današnjoj situaciji opšte apatije i ravnodušnosti. Ja se itekako, u ovim godinama, još uvek znam da radujem, ako mi prođe žalba i poništi nezakonitu Presudu suda,… ili donese ispravna oslobađajuća odluka… pobedi moj klub… iznenadi nečija iskrenost i pamet… još uvek me nosi ideja da u mojoj Srbiji nije sve otišlo u Honduras, i da još uvek ima nade za sve nas… Da li sam još uvek ono dete, isti dečak, takoreći momak koji ne spava danima iščekujući televizor u boji sa daljinskim… ili adidas univerzalke… Izgleda da jesam… Radujem se, dakle postojim, živim… Probajte da me razumete… Shvatićete da je lako i lepo, prelepo čak, biti običan čovek, radovati se i tugovati, imati emociju, živeti za neki ideal, postavljati neke nove granice, boriti se uvek do kraja… a kako je neljudski, imbecilno, čini mi se i teško, biti robot. Zato ne budite roboti, ostanite ono što ste rođenjem… Ljudi… pa kako bude…

Sve Vas volim i pozdravljam.

Facebook komentari

Leave A Reply